Ozloglašeni Kowloon Walled City (Utvrđeni grad u Kaulunu) bio je grad u gradu, kolonija u koloniji, zona sumraka netaknuta zakonima i samoregulisani skvot koji je na vrhuncu razvoja bio najgušće naseljena tačka na planeti. Gustina naseljenosti u ovom kvartu površine 4 fudbalska terena bila je 1 255 000 ljudi po kvadratnom kilometru. Poređenja radi, žitelji Menhetna kukaju jer dele svoj kilometar sa oko 28 800 ljudi. Kilometar kvadratni najgušće naseljene opštine u Srbiji, Vračara, zauzima oko 18 500 osoba.
Nalazio se u sred Hong Konga.
Sastojao se od oko 300 zgrada visokih između 8 i 14 spratova, sa samo 2 lifta. Snabdevanje vodom uspostavljeno je preko 8 slavina koje su bile prikačene za gradski vodovod. Kako to nije bilo dovoljno, iskopano je oko 300 ilegalnih bunara. U ovoj anarhističkoj košnici koegzistiralo je 8 500 ilegalnih preduzeća, 10 700 domaćinstava i najmanje 35 000 pojedinaca. Niko ne zna koliko je tačno ljudi živelo na ovoj površini od čitavih 200x100m. Neki izvori kažu da je istina najbliža cifri od čak 50 000.
Kowloon Walled City, parče ničije zemlje, decenijama je funkcionisao bez organizovane vlasti.
Nije bilo poreza, radnih dozvola, viza, niti bilo kakvih dokumenata. Nije bilo ni policije, inspekcije. Sticajem okolnosti, predstavnici institucija iz spoljašnjeg sveta nisu smeli da se mešaju u život unutar zidina. Verovatno nisu ni želeli.
Okolnosti:
Kowloon Walled City je karijeru započeo kao mala tvrđava iz koje su vojnici kontrolisali prodaju soli tokom perioda vladavine dinastije Sung (960-1297). Časkom ćemo preskočiti 500-600 nebitnih godina i stižemo u 1839. – godinu kada je počeo Prvi opijumski rat. Vode ga Britanija i Kina. Prvi tih godina osvajaju pola sveta, a drugi gube deo po deo teritorije. Parče današnjeg Hong Konga poznato kao Hong Kong Island (Ostrvo Hong Kong), tada samo brdovito ostrvo okruženo dubokim morem, postaje deo britanskih teritorija u Aziji. Nekoliko godina kasnije dolazi i do Drugog opijumskog rata koji Kina ponovo gubi. Tada Britanci uzimaju drugi deo današnjeg Hong Konga – polustrvo Kowloon (Kaulun).
Iako je bila znatno oslabljena, Kina je i dalje bila ogromna, mnogoljudna i nalazila se baš blizu Hong Konga. London je, sa druge strane, i dalje bio 10 000km daleko. Imao je i veće probleme od sitnice poput rešenosti Kineza da po svaku cenu zadrže minijaturnu tvrđavu na britanskoj teritoriji.
Pored toga, Britanci tih godina nisu verovali u slova, odnosno, verovali su da im slova ne mogu ništa.
Dali su Pekingu tvrđavu ili kako kaže Druga pekinška konvencija iz 1898. godine:
„The Chinese officials stationed there shall continue to exercise jurisdiction except so far as may be inconsistent with the military requirements for the defense of Hong Kong.“
Britanci, dakle, nisu baš verovali u slova, a posebno ne u ona koja im nisu odgovarala. Zbog toga su bili u fazonu da sačekaju malo da Peking zaboravi tvrđavu. Onda će je sravniti sa zemljom i gotovo.
Posle manje od godinu dana, u maju 1899. godine, britanske trupe su uletele u naselje. Izbacile su Kineze koji su tu ostali i teritoriju proglasile njihovom. Kao što su i očekivali, Peking je iskulirao jer je imao većih problema od par hongkonških beskućnika.
Rečenica iz konvencije bila je samo slovo na papiru.
Tridesetak godina kasnije – kineski seljaci opet u tvrđavi. Opet su dopizdeli kolonijalnoj vlasti jer su uveliko zidali selo u ruševinama.
Opet su ih i izbacili. Seljaci se opet žalili Pekingu; Peking rekao da je tu već izgubio dva rata, da ima još jedan koji ga više brine. Opet nikom ništa.
Od 1927. u Kini besni građanski rat koji će prerasti u komunističku revoluciju i nikoga nije preterano zanimao pedalj zemlje u Hong Kongu.
Da li su Britanci tada mogli da osvoje tvrđavu? Verovatno jesu. Ipak, Britanija je 1947. godine izgubila Indiju ili da ne kažem – zakuvala krvoproliće poznato i kao osamostaljenje Indije i Pakistana. Jedva je pregurala Drugi svetski rat. Na kraju, nije bila u fazonu da započinje još jedan zbog sitne gluposti sa izbeglicama skvoterima.
Do početka 1948. godine, tvrđavu na poluostrvu Kowloon naselilo je oko 2 000 izbeglica. Već naredne godine, kada je Mao konačno postao bog i batina u Kini, još jedan veliki talas izbeglica preplavio je Hong Kong. Našem malom utvrđenju doneo je čak 17 000 novih stanara.
Tada mala tvrđava polako postaje grad.
Populaciju više nisu činile samo političke i ekonomske izbeglice – bilo je tu i seljaka, kriminalaca, narkomana (zmija i pacova he he) i ostalih nepodobnih. Svi su se udružili i izgradili Kowloon Walled City.
Prva nevolja ih je dočekala već 11. januara iste godine – KWC je progutao veliki požar. Vatrogasci su uspeli da sačuvaju samo staro jezgro grada. Zanimljivo je da žitelji nisu otišli na neko drugo mesto, već su ostali i još jednom obnovili grad. Priča se da ih je privlačio feng shui ovog mesta, ušuškanog na pola puta između mora i planina.
Gradili su kuće na kućama, bez plana, već iz čiste potrebe. Naselje je raslo organski, neokrznuto svetim dodirom arhitekture. Ljudi su imitirali ono što su videli, a gledali su Hong Kong koji je tih godina započeo nezaustavljivi rast u visinu. Sami su kopali plitke temelje koje su zalivali tankim pločama betona; sami su izgradili svaki metar svog naselja.
Za to vreme kolonijalne vlasti sporadično pokušavaju da ih isele. Upadi su neretko rezultirali nemirima i kamenovanjem policije. Situacija kulminira 1962. godine kada su Britanci saopštili javnosti da KWC tokom naredne godine odlazi u zaborav.
Kao i svaki put, stanari su se žalili Pekingu, ali ovog puta priča je tekla malo drugačije.
Ovog puta Mao se setio slova na papiru i potvrdio da Britanci nemaju šta da traže na kineskoj teritoriji. Britanci su mogli da poslušaju ili da ratuju. Izabrali su prvu opciju i (skoro pa) zauvek napustili Kowloon Walled City, ali – veliko ALI – nisu dozvolili ni Kinezima da se mešaju u sopstveni grad.
Da bi Kinezi stigli do KWC, morali su da prođu kroz teritoriju Hong Konga. Britancima nije padalo na pamet da im dozvole da šetaju po koloniji kako im se ćefne. Kinezi su, kao i britanske komšije, imali previše svojih problema i nije im se žurilo u rat.
I tako je Kowloon Walled City postao diplomatska ničija zemlja.
Svako ko je nekada poželeo da nestane, nestajao je ovde. Sticajem okolnosti, predstavnici institucija iz spoljašnjeg sveta – bilo kineskih ili britanskih – mu ne bi mogle ništa jer nisu bile nadležne za ovu neobičnu komunu.
Grad mraka
Kantonski nadimak ovog grada je Hak Nam – City of Darkness ili Grad mraka. Ime je dobio po konstantnom odsustvu dnevne svetlosti.
Prirodno svetlo nije moglo da uđe u ovaj grad.
Samo mali broj srećnika je živeo u stanovima okrenutim ka spoljašnjem svetu – stanovima iz kojih su mogli da vide dan. Zbog ovog, očigledno lako zanemarljivog nedostatka njihovog arhitektonskog rešenja, stanari su gomilu vremena provodili na krovovima. Deca su se igrala između matorih zarđalih antena koje su donosile svet u KWC. Tu se radio domaći, tu se odmaralo i razonodilo, tu se bežalo od tame – figurativne i bukvalne.
Avioni iznad glava
Svega nekoliko stotina metara odatle nalazio se tada aktivan međunarodni aerodrom Kai Tak. Avioni poletali i sletali tačno iznad ovih krovova. Blizina aerodroma bila je jedino ograničenje za rast i razvoj KWC. Dogovoreno je da se ne gradi ništa što bi bilo više od 14 spratova jer bi moglo da ugrozi bezbednost letenja. Verovali ili ne, u ovom totalnom bezakonju – dogovor je poštovan.
Arhitektura
Pošto su u celom naselju postojala čitava dva lifta u ko zna kakvom stanju, dosta se tabanalo gore-dole. Kako ne bi morali svaki put da silaze skroz do prizemlja, pa da se penju u susednu zgradu, stanari su sve zgrade povezali improvizovanim mostovima i merdevinama. Izvori kažu da je mogao da se obiđe ceo grad, a da noga ne takne tlo.
Same zgrade su bile raznih oblika i visina, sklepane od najrazličitijih materijala. Cigla, beton, drvo, lim, gvožđe – sve je bilo dovoljno dobro za Grad mraka. Obično visoke, uske, ne baš potpuno ravne i bukvalno naslonjene jedne na druge, ove građevine su dobile nadimak „zgrade ljubavnici“. Bile su toliko pribijene da su izgledale kao jedna masivna konstrukcija, vizuelno učvršćena žicama i crnim kablovima isprepletanim po zidovima. Tamne niti ukradene struje prostirale su se od prizemlja sve do antena na krovovima. Potom su se vraćale natrag do svakog stana ili radnog prostora.
Biznis
Radnje u prizemlju bile su povezane mrežom koju su činile stotine mračnih uličica, od kojih je većina bila široka tek pola metra – metar. Voda je gotovo neprekidno curela iz plastičnih i metalnih cevi i oluka. Stanari su znali napamet koji delovi su bili najgori. Neretko su nosili kišobrane da bi se zađtitili od štrokavih vodopada koji su pretili sa viših spratova.
Glavne ulice bile su Ulica velikog bunara, Svetla ulica i Put zmajevog grada. Tu su se nalazile prodavnice i tezge sa hranom. Osim što je grad bio poslednje utočište kineske „tradicije“ koju su Britanci zabranili – konzumacije psećeg mesa – bio je poznat i po hongkonškom specijalitetu koji se i danas prodaje na ulicama. U pitanju su fish balls – riblje ćufte. Zapravo, bile su toliko dobre ( i toliko jefine) da su ih svi hongkonški restorani nabavljali odatle.
Razni proizvodi iz KWC su se često nalazili u prometu u Hong Kongu, Kini, pa i ostatku sveta. Prostor je bio jeftin jer je bio ilegalan, pa se nisu plaćale takse. Radna snaga takođe. Nije bilo potrebe za skupim dozvolama ili, dalekobilo, pristojnim uslovima za rad. U minijaturnim radionicama proizvodilo se sve od nudli i knedli do guma za otčepljavanje odvoda. Ako ste 70-ih i 80-ih prošlog veka bili vlasnici ping-pong ili loptice za badminton, gotovo je sigurno da ste imali proizvod Grada mraka.
Zdravstvene usluge
Osim proizvodnje, grad je bio poznat i po ne-baš-legalnim stomatološkim ordinacijama. Maova revolucija je u Hong Kong dovela veliki broj visoko obrazovanih ljudi kojima je domovina pretila radnim kampovima ili nikakvim uslovima za život i rad. Umesto u poljima pirinča ili lokalnoj ambulanti za vađenje zuba (jer zubi se nisu popravljali u Maovoj revoluciji) završili su u najvećoj straćari na svetu. Ovo je bilo jedino mesto na planeti na kom su mogli da nastave da rade. Stomatolozi su sa sobom doneli licence koje nisu važile van granica Kine. U KWC to nije bilo preterano bitno jer tu nisu važile nikakve licence. Osim što su lečili komšije, ovi zubari su na kraju zavirili u svaka ne baš prebogata hongkonška usta. Radili su dobro, a bili su drastično jeftiniji od kolega van granica ovog čudnog sveta.
U okviru grada osnovana je škola za decu koja nisu mogla da budu upisana u redovni obrazovni sistem. Imali su i jednog poštara, ne bila mu u koži.
Očekivano, ovakvo mesto je privuklo i razne opskurne likove, naročito u periodu u kom su Trijade jače nego ikada. Mafijaške mreže su se razgranale iz Hong Konga po čitavom svetu, a sa njima i distribucija još jednog poznatog domaćeg proizvoda:
Opijum.
Ulica Kwong Ming, poznatija kao Electric Station, bila je aleja drvenih tezgi sa najjeftinijom drogom na svetu. Na početku se prodavao opijum, ali je vrlo brzo zamenjen heroinom. U opijumskim jazbinama su ležala ošamućena tela, a kada su stvari eskalirale – ošamućena tela su ležala svuda. Droge je bilo toliko i čuvana je u takvim uslovima da su u mračnim ćoškovima krizirali pacovi navučeni na heroin.
Ljubitelji opijuma su sa visine gledali heroinske ovisnike. Heroin je bio jeftin i smrtonosan, a sahranjivanje u ovim uslovima nije bilo baš jednostavno. Štaviše, porodice narkomana su se uglavnom rešavale tela bez regularnih posmrtnih protokola.
Trijade su preko kontrole proizvodnje i tržišta narkotika preuzele kontrolu u gradu, što možda i nije bilo loše, bar ne koliko je moglo biti. Mafija je organizovala komunalne usluge poput skupljanja smeća, neke oblike internih ustanova i – kliniku za pajdomane.
Okej, možda je klinika ipak više bila „klinika“. Zanimljivo to što su je vodile Evropljanke misionarke i taj zvuk koji ste upravo čuli je moje glasno kolutanje očima dok pišem ovu rečenicu. Heroinske zavisnike lečile su Isusom. Nekad im je i uspevalo. Retko, ali jeste.
Kroz mrak je danonoćno odzvanjalo kuckanje mahjong pločica iz zadimljenih kockarnica, iako je kockanje bilo ilegalno u Hong Kongu.
U malenim sobama u dnu bordela prostitutke su prodavale svoje usluge. Deca takođe. Kao i starice. Verovatno ne treba ni da pomenem da je i to bilo ilegalno.
Iza debelih zastora bili su uglavljeni i pornografski bioskopi.
Sve što se dešavalo u ovom gradu bilo je ilegalno samo 100 metara dalje.
Kraj jedne ere?
Stanare Sodome i Gomore istočnog sveta decenijama niko nije mogao da otera.
Svaku pretnju rušenjem dočekale su demonstracije.
Godine 1963. desio se prvi pravi pokušaj rušenja – jednog malog ćoška. Iste sekunde, stanari su organizovali Komitet protiv demoliranja KWC i sprečili su nastavak „radova“.
Nova najava obelodanjena je 1987. godine. Sprovedena je u delo tek 1993.
Ljudi jednostavno nisu želeli da odu. Ponuđene su im kompenzacije od 380 000USD za kupovinu stanova na drugim mestima i reintegracija u društvo. Većina je odbijala koliko god je mogla. Na kraju ipak nisu imali izbora. Najuporniji su izbačeni na silu i tog 23.marta 1993. kugla za rušenje ceremonijalno je udarila u ovu organsku megastrukturu.
Bivši stanari su se skupili na mirnom protestu kako bi odali poslednju počast svom domu.
Iako možda zvuči neverovatno, ovi ljudi nikada nisu prestali da žale za ovim mestom.
Za njih Kowloon Walled City nije bio simbol mraka, bezakonja, haosa i ____________(umetni reč po izboru). U intervjuima su se uglavnom prisećali solidarne zajednice. Oslanjali su se jedni na druge jer nisu imali na koga. Evocirali su uspomene na miris tek pripremljenih ribljih ćufti i topline koja se oseti samo na jednom mestu na svetu: mestu koje zovemo dom.
Kakav god da je, ovo je bio njihov.
Na ovom mestu se danas nalazi park. Sačuvana je zgrada iz 1800tih, prva koja je izgrađena na ovoj parceli i jedina koja je preživela požar sa početka priče. Mogu se videti i ostaci južne kapije grada. U parku se nalazi bronzana skulptura grada koja će još dugo podsećati posetioce na jedno od najbizarnijih i najinteresantnijih mesta na svetu.
Ipak nije kraj!
Kowloon Walled City nastavio je da živi kroz dela koja je inspirisao kao najdistopijskiji grad na svetu.
Kawasaki Warehouse
KWC ima ozbiljan afterlife u Japanu gde je inspirisao nekoliko stripova, igrica i igraonicu u predgrađu Tokija koja je napravljena kao replika mračnog drljavog enterijera grada. Tvorci ovog mesta su spasili gomilu artefakta od nestajanja u razrušenom gradu – originalni neonski znaci, poštanski sandučići, kavezi za ptice i kalendari našli su svoje mesto u Kawasaki Warehouse-u. Čak je i smeće dopremljeno iz Hong Konga kako ne bi narušilo autentičnost. Nažalost, ovo mesto je zatvoreno krajem prošle godine. Verujem da nije bilo boljeg mesta za odigrati Call of Duty: Black Ops.
Call of Duty: Black Ops
Level jedne od najprodavanijih igara svih vremena posvećen je ovom mestu. Očekivano, zove se Kowloon Walled City i impresionira detaljima – od zamršenih žica i cevi kojim su opasani hodnici do prepoznatljivih balkona-kaveza, sve je tu.
City of Darkness: Life in Kowloon Walled City, autori Greg Girard i Ian Lambot
Autori knjige proveli su skoro pola decenije fotografišući KWC. Za to vreme su upoznali život unutar grada bolje nego bilo ko drugi. Odlomci iz njihove knjige korišćeni su i kao glavni izvor informacija za pisanje ovog teksta. Prvo izdanje je objavljeno 1993. godine. Reizdanje je osvanulo neposredno pre mog putovanja u Hong Kong. Tim povodom sam imala priliku da vidim izložbu posvećenu KWC što je posebna tema i veliki highlight celog putovanja. Ako me volite, kupite mi knjigu
Grafička novela City of Darkness, autor: Yu Wing Leung, poznatiji kao Yu-Yi.
Iako je Yu živeo blizu KWC, ubacio ga je u svoj rad tek kad je došao u posed knjige City of Darkness (Ian Lambot i Greg Girard) od koje je pozajmio i naslov. U svom najsjajnijem periodu, ova manga se prodavala u oko 20 000 primeraka nedeljno.
Stray (ex Hong Kong Project)
Ako biste želeli da prošetate ulicama KWC, ova igra će vam to i omogućiti. I pazite sad! Jedino bolje od šetanja ovim gradom je prilika da gradom prošetaš kao – mačka!
Update: igra je konačno ugledala svetlost dana 19. jula 2022. Možete je kupiti ovde: Stray.
Batman Begins
The Narrow – grozni slum u Gothamu – stvoren je na osnovu KWC.
Retainers of Anarchy, autor: Howie Tsui
Video rad/animacija hongkonškog umetnika koji živi i radi u Kanadi prikazuje život unutar KWC, ali i priče o duhovima i legende o borilačkim veštinama koje su karakteristične za hongkonško nasleđe. Nalazi se u Ottawa Art Gallery.
Daizukan Kyuryujyou, autor: Hiroaki Kani
Posle pomenute knjige Grega Girarda i Iana Lambota, ovo je najpoznatija knjiga o KWC, a najpoznatiji deo ove knjige je fold-out od pet strana na kojim se nalazi detaljan presek grada koji je nacrtao Hitomi Terasawa.
40 Square Feet
Ovaj koktel možete popiti u baru hotela Rosewood u Hong Kongu. Dobio je ime po prosečnoj površini stana u KWC (3.7m2).
Internet
Najveći ljubitelji ovog mesta tvrde da je u ranim fazama internet razvijan po uzoru na KWC. Paralelni svet istovremeno izvan i unutar realnog sveta, samoorganizovanje, kreiranje potrepština od strane korisnika, stvaranje zajednice – samo su neke od zajedničkih odlika na koje se pozivaju zagovarači ove teorije.
Zanimljivo za gledanje:
Komentari, pitanja, želje i pozdravi su dobrodošli, kako ovde, tako i na Facebook stranici Priče sa istoka ili na Instagram profilu @pricesaistoka na kom ćete dobiti najbrže odgovore!
Hvala na čitanju!
Tekst i fotografije i zaštićeni su autorskim pravom, pripadaju autorima i ne mogu se koristiti bez dozvole. Sve upite o eventualnom preuzimanju pošaljite na danijela@pricesaistoka.com. Hvala na razumevanju!
Trepnula nisam!