Da li biste vi meni verovali kada bih vam rekla da je Peking azijski Berlin? Azijski Beograd? Peking je grad od kog očekuješ zadimljene sumorne gostionice sa vojnim duvačkim orkestrom na skrnavom tranzistoru, uramljenim Maom na glavnom zidu i sivim licima koja utapaju tugu svojih ukalupljenih života u čaši najjeftinijeg baiđoua. Znala sam ja da postoji pekinška andergraund scena, supkulture, ali kao ni vi, nisam baš sigurna da sam u to do kraja poverovala. Valjda je lakše zamisliti sumorne blokove u onom sivkasto-plavom koloritu kojim se boje filmovi kad se u njima pojavi komunizam nego neku pekinšku podrumčinu u kojoj pankerski krkljanac klince neonskih kosa ostavlja bez daha.
Kada bih ja vama rekla da su pekinški muzičari bili ti koji su se tvrdim zvukom i poganim rečnikom rugali neoriginalnosti i slatkoći hongkonškog kanto-popa (kanto=kantonski) i tajvanskog mando-popa (mando=mandarinski), da li biste mi verovali?
Video snimci koje sam izabrala na jutjubu nisu najbolji, ali najbolje oslikavaju postojanje pekinške alternativne scene.
Kako je muzika *slučajno* stizala u Kinu?
Sećate se Srbije devedesetih? NE? E pa imali smo tezge i radnje sa piratskim diskovima i kasetama. Svako je znao bar jednog lika koji reže muziku – odnesete mu prazan CD i on vam, za adekvatnu novčanu nadoknadu, nareže pesme sa spiska koji ste priložili. Domaći bendovi, crno tržište i taj jedan koncert Prodidžija koji se prepričava decenijama bili su naš Spotify. Za razliku od Kineza, mi smo bar imali radio sa stranom muzikom pa smo mogli danima da čekamo omiljenu pesmu kako bismo je snimili na kasetu. Kina devedesetih jeste bila otvorena prema svetu, što ranije nije bio slučaj iz prilično opravdanih razloga, ali nije bila baš voljna da uvozi zapadnjačku kulturu. Uvoz novca da, uvoz uticaja – ne. Izdavačke kuće su decenijama pokušavale da se dokopaju ogromnog i neiskorišćenog kineskog tržišta, ali bezuspešno. Ono što nisu znali je da se njihova muzika već uveliko vrtela u svakoj tinejdžerskoj sobi u Kini.
Muzika je u Kinu stizala da bi bila reciklirana. Višak CD-ova i kaseta, sve što nije uspelo da se proda, završavalo je na deponijama u “zemljama u razvoju”. U tom periodu Kina je bila najveći uvoznik otpada na svetu – ne zato što nisu imali dovoljno svog smeća, već zato što im je bio neophodan novac kako bi ponovo stali na noge nakon eksperimentisanja sa radikalnim komunizmom. Legenda kaže da je reciklaža oštećene robe bila povoljnija od reciklaže čitavih, kompletnih stvari. Zato bi izdavačke kuće, u duhu kapitalizma, oštetile apsolutno svaki nosač zvuka – ne samo da bi jeftinije reciklirali, nego i da bi sprečile dalju distribuciju od koje ne bi zarađivale. Druga legenda, sa druge strane, tvrdi da su oštećenja pravili Kinezi kako bi sprečili upliv stranih (ne)kultura u poštenu kinesku omladinu. Šta god da je istina, rezultat je isti: svi CD-ovi i kasete iz tog perioda imaju gotovo identičan zarez, kao da su zasečeni testerom. Ali – to oštećenje bi uglavnom sjebalo samo ivicu diska, ako ne i samo kutiju, tako da je većina nasnimljenog materijala zapravo mogla biti slušana. I slušana je. Stvoreno je celo tržište ovog “stranog plastičnog đubreta”. Za sitne pare, na crno, moglo je da se kupi apsolutno sve što je tokom decenije ili ranije objavljeno u zapadnim zemljama. Ovi diskovi i kasete u Kini su poznati pod imenom dakou (打口), a generacija slušalaca nazvana je dakou omladina (打口青年).
Dakou generacija 打口青年
Znanje engleskog jezika bilo je dar retkih u ovom kineskom periodu. Ne samo što nisu znali jezik, nego nisu umeli ni da čitaju strana slova kojim je novootkrivena muzika bila obeležena. Zato su pamtili omote albuma i kupovali omiljene izvođače samo na osnovu vizuelnih sećanja. Nepoznatu muziku su birali zbog čiste dopadljivosti grafičkog dizajna. Više se nije živelo samo da bi se preživelo, već su mladi konačno mogli da troše novac na interesovanja – i to samo na osnovu lepih slika, na primer. Nisu morali da mere svaku paru koje će se odreći. Starijim generacijama izašlim iz Kulturne revolucije i gladi ovakav prosperitet bio je nezamisliv. Uz sve mane, život je bio dobar, a dobar život – prepoznali su Kinezi– u novom sistemu kupuje se parama. Ekonomska reforma Kine trajala je već čitavu deceniju. Osnovane su šangajska i šenženska berza, privatnim firmama je omogućen rast i razvoj, stvorene su specijalne ekonomske zone i dozvoljene direktne strane investicije. Kina je postala članica Svetske trgovinske organizacije i APEC-a. Vrlo brzo biće okarakterisana kao “ekonomsko čudo”. Uz platežnu moć, rasla je i želja za egzotičnim, nekineskim proizvodima. Slušali su bendove poput hongkonške grupe Beyonde, ali i Sonic Youth, Morrissey, Joy Division. Bili su tu i Iggy Pop, Metallica, kao i večiti panazijski favorit – The Cranberries. Ljudi su se polako ohladili od političkih tema koje su do 1990. bojile alternativni kulturnoumetnički program. Iako je muzika prestala da bude nužno politički angažovana, ostala je sredstvo za istraživanje identiteta, sa uticajem na vrednosti i uverenja.
“Čekaj, kako to misliš političke teme i Kina?” – pitate se sigurno.
Pa da krenemo od početka.
Godina je 1979., treća od smrti predsednika Mao Cedunga. Nova garnitura čelinka već se razračunala sa ostacima prošlog vremena. Deng Sjaopingova reforma bila je u začetku i društvo je još uvek bilo ekstremno siromašno. Nakon decenija izolacije i (veoma opravdanog) nepoverenja u strance, Kina se ponovo otvarala prema svetu, ali ovog puta po svojim pravilima – pravilima koja je tek trebalo definisati. Jedna od najvažnijih odluka bilo je oživljavanje turizma kao dela ekonomije, a ne politike. Pre toga, putovanja su se posmatrala isključivo kao diplomatski i politički čin, a tokom Kulturne revolucije bila su, prosto, zabranjena. Iako Kinezi nisu odmah mogli da odlaze van zemlje, strani putnici konačno su smeli da dođu u Kinu. Tokom 80-ih i 90-ih, stranci su mogli da se kreću isključivo u zonama u kojim je bila omogućena upotreba posebne valute poznate kao FEC (foreign exchange certificates). Ruta kojom su se kretali (i uz koju su se retki nastanjivali) mahom se sastojala od specijalnih ekonomskih zona u obalskim gradovima blizu Hong Konga uz još nekoliko najrazvijenijih centara među kojim je, naravno, bio i Peking. Iako je Šangaj uvek, milom ili silom, bio otvoreniji prema svetu, Peking je taj koji je krojio kineski svet – u svakom smislu, pa i muzičkom. Dom najboljeg univerziteta u zemlji, od pamtiveka je okupljao najbistrije među bistrima, najposebnije među posebnima.
Prvi bendovi bili su, očekivano, kaver bendovi.
Gotovo istovremeno, baš te 1979.godine, pojavila su se dva: prvi sačinjen isključivo od stranaca, drugi isključivo od Kineza. Žustra je polemika na temu prvenstva, ali sve vuče na to da su prvi rok bend u Pekingu i Kini zapravo osnovali stranci. Ime mu je odisalo zapadnjačkom skromnošću: Peking All-Stars. Životne priče članova su adekvatno živopisne: od Amerikanca vlasnika kafane u Hong Kongu koji je danas novinar na Kajmanskim ostrvima i Amerikanca korporativnog advokata u Vijetnamu, preko švedskog bankara, madagaskarskog muzičara koji sada živi u Londonu i još jednog Amerikanca kom je najveći životni uspeh to što je prvi svirao kazu na Kineskom zidu, do Palestinca koji je napustio bend da bi vozio tenk u ratu protiv Izraela, a godinama kasnije počinio samoubistvo. Prvi kineski bend koji su činili Kinezi zvao se Wan Li Ma Wang (万里马王). Svirke su tada bile prava retkost, uglavnom ograničena na univerzitete i hostele u kojim su se okupljali ekspati. Kineska javnost je bila do te mere nezainteresovana da ova okupljanja čak nisu imala ni kinesko ime već su ih svi zvali onako kako su ih zvali stranci: parties. Prvi Kinez koji je svirao na jednoj od ovih žurki bio je Cui Jian (崔健), poznat i kao otac kineskog rokenrola.
Cui Jian i muzička revolucija
Prve autorske stvari bile su čudovište sklepano od strane muzike slušane na žurkama i narodnih napeva sa severozapada zemlje. Zato je pravac nazvan severozapadni vetar. Zvuk je bio agresivan i brz, čak i neartikulisan, a tekstovi toliko politički angažovani da su se mogli tumačiti kao parodija na komunističke revolucionarne pesme. Ovaj spoj, koliko god neobičan, zapravo je potpuno logičan odraz promena u društvu. Sa jedne strane, nakon perioda kolektivizma, ljudi se obično okreću tradiciji i poreklu kako bi se redefinisali. Otuda odjednom veliko interesovanje za kineske narodne napeve. Sa druge strane imamo otvaranje ka svetu: mladi su sve češće bili u kontaktu sa strancima i sve više prihvatali zapadnjačke koncepte individualizma i samoosnaživanja – i to se čulo u njihovoj muzici.
Ko je Cui Jian?
Najznačajniji događaj za kineski rokenrol bio je humanitarni koncert na Radničkom stadionu u Pekingu 1986. godine. Prenosila ga je nacionalna televizija, pa je Cui Jian svojom pojavom i muzikom časkom šokirao čitavu državu. Izveo je pesmu Nothing to My Name, krik razočaranja generacije mladih intelektualaca koji su prezreli komunizam i kritikovali kulturološku sterilnost Kine. Publiku je zapanjila smelost i direktan izraz do tada nezamisliv kineskom mentalitetu. Iako je bio klasični muzičar, Cui Jian je napustio Pekinšku filharmoniju kako bi komponovao prvi kineski rokenrol album: Rock’nRoll in the New Long March. Samo ime albuma aludira na Dugi marš – istorijsko povlačenje komunista pred nacionalistima tokom Kineskog građanskog rata. Album i danas ima kultni status, a njegova muzika postala je simbol borbe mlade urbane individualističke Kine protiv represivnog režima i lažnih obećanja Komunističke partije. Pesma Nothing to My name bila je nezvanična himna studentskih protesta u Pekingu 1989. godine. Nakon nasilnog gušenja demonstracija, Cui Jian je najavio turneju New Long March, ali su mu javni nastupi momentalno zabranjeni pa od toga nije bilo ništa. Ipak, zabrana ga nije sprečila da neometano svira u pekinškim birtijama i sve popularnijim klubovima njegovih muzičkih prijatelja.
Kako je propao rokenrol…ili nije?
Iako je sve govorilo da će zbog kulturne i političke represije kineska andergraund scena prestati da postoji nakon 1989 .godine i da će je pregaziti slatka neutralnost hongkonškog kanto i tajvanskog mando popa, ispostavilo se da će početkom 90-ih kineska vlast uraditi baš ono čega su se pojedini muzičari najviše plašili – obesmisliće pokret tako što će ga plasirati u mejnstrim. U Pekingu je 17. i 18. februara 1990.godine održan najveći ikada rok koncert na kom su nastupali poznati pekinški bendovi, među kojima je bio i Cui Jian sa sve zabranom javnih nastupa. Kineski rok bendovi su bili slušaniji nego ikada. Najuspešniji su gostovali na televizijama, što u Kini nije mala stvar. Oni manje uspešni su nastupali u andergraund klubovima u nadi da će i sami jednog dana zasvirati na CCTV. Čak dva kineska metal benda prodala su milionske tiraže: Black Panther preko milion i Tang Dynasty preko dva miliona albuma. Do zvezda se probio i prvi ikada kineski ženski bend Cobra. Prvi isključivo rokenrol klub otvoren je u Pekingu 1992.godine. Iako nazvan Happy Club (Xingfu Julebu), sreća nije dugo trajala jer ga je partija zatvorila samo godinu dana kasnije. Ipak, ideja je zaživela, pa su slična mesta počela da niču svuda po gradu. Muzika je imala sve manje narodnih elemenata jer se nova generacija polako udaljavala od tradicionalne i ruralne kulture, a prihvatala duge kose, farmerke i kožne jakne. Niko više nije bio šokiran kao 1986., ali je postepeno sve manje ljudi bilo i zainteresovano. Fokus se sa politike prebacio na novac, a muzika se polako vratila na margine društva gde je bila dosta opasnija nego u mejnstrimu. Zato je Partija vrlo brzo zabranila emitovanje rokenrola na TV-u, a javni nastupi su bili rigorozno ograničeni. Ponovo tamo gde pripada, među studentima i boemima, muzika je sa okrnjenih CD-ova i kaseta nastavila da seje ideje u mladim glavama.
Kineski pank?
Ocem kineskog panka smatra se He Yong, muzičar koji je sa tadašnjim bendom Mayday nastupio na protestima na Tjenanmen trgu 1989.godine. Postao je poznat kada je 1994.godine izdao svoj prvi i jedini album Garbage Dump. Istoimena pesma sa albuma, fatalističko ostvarenje koje vrišti Ima li ikakve nade? svrstalo ga je među kontroverzne ličnosti tadašnje Kine. Ostale pesme – Pretty Girl i Drum and Bell Tower, na primer – bavile su se temama materijalizma, rodnih uloga, ekologije, konzervacije nasleđa. Drum and Bell Tower, pesma obojena nostalgijom za životom u starim pekinškim kvartovima, bila je deo saundtreka za film Beijing Bastards (Zhang Yuan, 1993). Kontroverzna ličnost je postao i u Hong Kongu nakon koncerta na kom je nastupio 17.decembra 1994.godine. Tada je pred 8000 ljudi rekao da Hong Kong ima samo zabavu, ali ne i muziku. Izvređao je kanto-pop, a četvoricu najvoljenijih izvođača (zvali su ih četiri nebeska cara, jasno vam je koliko su bili voljeni) nazvao je klovnovima, među kojima se samo Zhang Xueyou (Jacky Cheung) može smatrati pevačem. Jacky mu je odgovorio: Svi kineski (Mainland) muzičari žive u pećinama. Godinu dana kasnije, smrt njegovog prijatelja, gitariste benda Tang Dynasty – najpoznatijeg kineskog metal benda – promenila mu je život iz korena. Borio se sa alkoholizmom i depresijom. Proveo je tri meseca u Francuskoj i Holandiji snimajući novu muziku bez rezultata. Potom se i zapalio u svom stanu u Pekingu nakon čega je uhapšen i lečen. Poslednji put je nastupio na festivalu Glorious Roads of Chinese Rock 2004.godine. He Yong stekao je kultni status među mnogobrojnim obožavaocima.
Od 1995.godine, kineski pank se razvio u dva pravca. Svaki je obeležio jedan bend. Prvi je Underbaby, sirov pank, sirova muzika, zihernadle i špicaste kose. Drugi je Catcher in the Rye – melodični pop pank. U narednih nekoliko godina, pekinški pank će se ustoličiti u klubu Scream. Tu će nastupati svi poznati andergraund bendovi: Brain Failure, 69, Reflector, Anarchy Boys, A Jerks. Pekinški pankeri su te 1995.godine izdali album po imenu Wuliao Contigent ili Battalion of Boredom koji prikazuje opštu dosadu i frustraciju sa kojom su se suočavali. Godine 1998.oformljen je prvi kineski ženski pank bend Hang on the Box, poznat i kao HOTB. Kada su prvi put nastupile u klubu Scream, njihove pesme sastojale su se od muzike i vrištanja. Kasnije su počele da se bave temama seksa i ostalih međuljudskih odnosa, a nisu im strane ni političke teme.
Kineski metal
Metal i ja nismo prijatelji, ne razumemo se i ne volimo se preterano, tako da će ovo biti kratko. Tang Dynasty je, očigledno, dinastija kineskih careva, ali i prvi kineski metal bend. Kombinovli su metal sa zvucima kineske narodne muzike i pekinške opere. Prvi album izdali su 1992.godine pod nazivom A Dream Return to Tang Dynasty. Prodali su ga u više od dva miliona primeraka širom Azije, pa i dalje od Azije. Naslednici su se razgranali na sve strane, pa ću samo pomenuti neke reprezentativne primerke. Imamo Tomahawk i njihov treš metal, pa Overload i njihov death metal, Yaksa i njihov nu metal. Suffocated i njihov trash death metal stigli su čak do bine Wacken Open Air festivala u Nemačkoj 2012.godine. Vredi pomenuti i neke drugačije, neuklopljene kineske metalce koji sa tom muzikom kombinuju svašta od repa do mongolskog folka. To su Hanggai, Nine Threasures, Tengger Cavalry.
Kakva je situacija danas?
U Pekingu, kao i u ostatku Kine, danas postoji ozbiljna andergraund scena. Prestonica je načičkana alternativnim klubovima i kafićima, organizuju se svirke, sluša se muzika. Kao i svuda, klinci nose gitare na leđima, gaze pertle na starkama, farbaju kose u fluoroscentne boje, tetoviraju se i buše, imaju tinejdžerski resting bitch face. Ceo paket. Tu je, naravno, i starija ekipa koja nikada nije odustala od muzike uz koju je rasla. To su uglavnom generacije koje su stasavale od 80-ih godina, kada su u Kini počele da se dešavaju krupne promene.
Od Olimpijade 2008.godine muzika je počela da se menja. Pekinžani su se priklonili muzičkom pravcu nazvanom No Beijing po uzoru na njujorški No Wave iz 70-ih. Epicentar je bio mali klub po imenu D-22 u studentskom distriktu Wudakou. Tu su svirali svi najpoznatiji No Beijing bendovi: Hedgehog, Joyside, Carsick Cars, Snapline, Gar. Zvuk je bio kombinacija post panka, nojza i indi muzike. D-22 bio je srce pekinške scene, ali je zatvoren 2010.godine.
Barovi i klubovi
Zamenio ga je klub koji i danas radi, a u koji su svratila i neka poznata imena – Marky Ramone, Carl Barât. Ime mu je School Bar 学校酒吧 i jedini je andergraund klub koji odoleva vremenu…i prinudnim zatvaranjima. Svirke su bukvalno svakog dana, a ovo je njihov fejsbuk profil gde imate više informacija je: https://www.facebook.com/schoollivebar/
Ako volite elktroniku, idite u Dada bar, njihov instagram je: https://www.instagram.com/dadabarbeijing/
Modernista ima za svakoga ponešto: https://www.instagram.com/modernista_bj/
Destination Club ili 目的地 je gej bar. Verujem da većina takvo mesto ne bi očekivala u Pekingu. Međutim – vlast daleko više pogađa političko angažovanje ili narkomanija nego seksualno opredeljenje ciljne grupe nekog umetničkog bara. Zato Destination nema problema sa radom, ali nema ni naše društvene mreže, pa se snađite sami kad budete u Pekingu.