Da li biste vi meni verovali kada bih vam rekla da je Peking azijski Berlin? Azijski Beograd? Peking je grad od kog očekuješ zadimljene sumorne gostionice sa vojnim duvačkim orkestrom na skrnavom tranzistoru, uramljenim Maom na glavnom zidu i sivim licima koja utapaju tugu svojih ukalupljenih života u čaši najjeftinijeg baiđoua. Znala sam ja da postoji pekinška andergraund scena, supkulture, ali kao ni vi, nisam baš sigurna da sam u to do kraja poverovala. Valjda je lakše zamisliti sumorne blokove u onom sivkasto-plavom koloritu kojim se boje filmovi kad se u njima pojavi komunizam nego neku pekinšku podrumčinu u kojoj pankerski krkljanac klince neonskih kosa ostavlja bez daha.
Kada bih ja vama rekla da su pekinški muzičari bili ti koji su se tvrdim zvukom i poganim rečnikom rugali neoriginalnosti i slatkoći hongkonškog kanto-popa (kanto=kantonski) i tajvanskog mando-popa (mando=mandarinski), da li biste mi verovali?
Video snimci koje sam izabrala na jutjubu nisu najbolji, ali najbolje oslikavaju postojanje pekinške alternativne scene.
Da kou 打口 ili kako je muzika slučajno stizala u Kinu
Muzika uvek nađe put. Kako smo i mi devedesetih imali radnje sa piratskim diskovima i kasetama, lika koji reže muziku i taj jedan koncert Prodidžija koji se prepričava decenijama, tako su i Kinezi imali da kou – muziku uvoženu za reciklažu.
Kina je devedesetih bila otvorena prema svetu, ali ne i prema uvozu zapadnjačke kulture. Zapravo, svetske izdavačke kuće su provele čitavu deceniju smišljajući kako da se dokopaju ogromnog i neiskorišćenog kineskog tržišta. Naravno, apsolutno bezuspešno. Za to vreme, sva njihova izdanja vrtela su se u kućama mladih Kineza.
Postoje dve verzije priče. Nisam sigurna koja je istinita, pa ću vam ispričati obe.
Višak CD-ova i kaseta, sve ono što nije uspelo da se proda, završavalo je na deponijama u zemljama ’trećeg sveta’ – između ostalih i u Kini. Prva verzija priče kaže da bi izdavačke kuće, u duhu kapitalizma, oštetile apsolutno svaki nosač zvuka da bi mogle povoljnije da ih izvezu ka reciklažnim pogonima i što je još važnije – da bi onemogućile dalju distribuciju od koje ne bi zarađivale. Druga verzija kaže da su nosači zvuka na kineske granice stizali netaknuti, a da su carinici bili ti koji bi ih oštetili i proglasili ’stranim plastičnim otpadom’ kako bi bio sprečen upliv stranih (ne)kultura u kinesko društvo.
Bilo kako bilo, svi CD-ovi i kasete iz ovog perioda imaju gotovo identičan zarez, izgledaju kao da su zasečeni testerom. To oštećenje bi uglavnom zahvatilo samu ivicu diska, ako ne i samo kutiju, tako da je zapravo većina nasnimljenog materijala mogla biti slušana.
Stvoreno je celo tržište ovog ’stranog plastičnog đubreta’. Za sitne pare, na crno, moglo je da se kupi apsolutno sve što je tokom te decenije ili ranije objavljeno u zapadnim zemljama.
Dakou generacija
Dakou generacija je ona koja je odrastala bez neograničenih mogućnosti interneta, a sa novcem koji je mogla da troši na interesovanja. Devedesete Kini donose dugo čekanu stabilnost i prosperitet. Nove generacije stasavaju u drugačijoj atmosferi od prethodnih, nemaju brige poput Kulturne revolucije i gladi. Uz sve mane, život je dobar – daleko bolji nego onaj koji su živeli prethodnici – tako da su se ljudi ohladili od političkih tema koje su do 1990. bojile rokerski i pankerski kulturnoumetnički program, a zagrejali za zgrtanje novca, ali i za sve ’nekinesko’. Iako muzika prestaje da bude nužno politički angažovana, ona ostaje sredstvo za istraživanje identiteta, sa uticajem na vrednosti i uverenja, a tezge sa piraterijom nudile su ideje za sitan novac.
Na početku, muziku su birali na osnovu izgleda omota albuma. Kasnije, kada bi negde čuli nešto što im se dopadalo, pamtili bi dizajn po kom bi pokušali da prepoznaju ono što su želeli da kupe. Zašto samo ne bi zapamtili ime izvođača ili albuma? – pitate se. Zato što nisu znali da čitaju naša slova. Engleski je prilično oskudan i u današnjoj Kini, a kamoli tada. Vremenom je počelo da se prevodi i što je još važnije – počelo je da se inspiriše.
Dakou je stvorio novu vrstu izvođača. Za razliku od prethodne generacije koju su činili obrazovani muzičari koji su se odmetnuli u divljaštvo, nova ekipa bila je uglavnom samouka. Slušali su bendove poput hongkonške grupe Beyond, ali i Sonic Youth, Morrissey, Joy Division. Bili su tu i Iggy Pop, Metallica – ma svi koji su do tada nešto stvorili.
A šta je sa tim prethodnim generacijama?
Pa da krenemo od početka.
Peking je bio i ostao centar Kine. Dom najboljeg univerziteta u Kini, oduvek je okupljao najbistrije među bistrima, najposebnije među posebnima. Iako je Šangaj uvek bio otvoreniji prema svetu van Kine, Peking je taj koji je krojio kineski svet – u svakom smislu, pa i muzičkom.
Prvi bendovi bili su, očekivano, kaver bendovi. Gotovo istovremeno, 1979.godine, pojavila su se dva: prvi sačinjen isključivo od stranaca, drugi isključivo od Kineza. Žustra je polemika na temu prvenstva, ali sve vuče na to da su prvi rok bend u Pekingu i Kini zapravo osnovali stranci. Ime mu je odisalo zapadnjačkom skromnošću: Peking All-Stars. Životne priče članova su baš živopisne: od Amerikanca vlasnika kafane u Hong Kongu koji je danas novinar na Kajmanskim ostrvima i Amerikanca korporativnog advokata u Vijetnamu, preko švedskog bankara, madagaskarskog muzičara koji sada živi u Londonu i još jednog Amerikanca kom je najveći životni uspeh to što je prvi svirao kazu na Kineskom zidu, do Palestinca koji je napustio bend da bi vozio tenk u ratu protiv Izraela, a godinama kasnije počinio samoubistvo. Nebitno, ali interesantno. Prvi kineski bend koji su činili Kinezi zvao se Wan Li Ma Wang (万里马王).
Svirke su tada bile prava retkost, uglavnom ograničena na univerzitete i hostele u kojim su se okupljali ekspati. Kineska javnost je bila do te mere nezainteresovana da ova okupljanja čak nisu imala ni kinesko ime već su ih svi zvali onako kako su ih zvali stranci: parties. Prvi Kinez koji je svirao na jednoj od ovih žurki bio je Cui Jian (崔健), poznat i kao otac kineskog rokenrola. On je 1986.godine nastupio u restoranu Maxim’s, a prvi Kinez koji je organizovao žurku bio je njegov prijatelj Li Ji, pevač benda Bu Dao Weng.
Cui Jian i muzička revolucija
Prve autorske stvari koje su vodile ka nastanku kineskog rokenrola bile su neobično čudovište skrpljeno od muzike koju su lokalci čuli na žurkama i narodnih napeva sa severozapada zemlje. Zato je pravac nazvan severozapadni vetar. Zvuk je bio agresivan i brz, čak i neartikulisan. Tekstovi su bili toliko politički angažovani da su se mogli tumačiti kao parodija na komunističke revolucionarne pesme. Ovaj spoj, koliko god bio neobičan, zapravo je potpuno logičan odraz promena u društvu. Sa jedne strane, nakon perioda kolektivizma, ljudi se obično okreću tradiciji i poreklu kako bi se redefinisali. Otuda odjednom veliko interesovanje za kineske narodne napeve. Sa druge strane, Kina se u tom periodu otvarala ka svetu. Mladi su sve češće bili u kontaktu sa strancima i sve više prihvatali zapadnjačke koncepte individualizma i samoosnaživanja – i to se čulo u njihovoj muzici.
Ko je Cui Jian?
Najznačajniji događaj za kineski rok bio je humanitarni rok koncert na Radničkom stadionu u Pekingu koji je prenosila nacionalna televizija. Te 1986.godine Cui Jian je prvi put izveo autorsku pesmu Nothing to My Name – pesmu koja je stvorila kineski rokenrol. Njegova muzika, ali i negova pojava – sve je to bilo potpuna novost, a pomalo i šok za većinu Kineza.
Cui Jian bio je klasični muzičar koji je skrenuo s puta. Napustio je Pekinšku filharmoniju u kojoj je svirao trubu da bi komponovao prvi kineski rok album – Rock’n’Roll on the New Long March. Album i danas ima kultni status: najbolji kineski rok album svih vremena.
Njegova pesma Nothing to My Name, kombinacija roka i kineske tradicionalne muzike, postala nezvanična himna studentskih protesta u Pekingu 1989.godine. Nothing to My Name bila je krik razočaranja generacije mladih intelektualaca koji su prezreli komunizam i kritikovali kulturološku sterilnost Kine.
Cui Jian je publiku iznenadio smelošću i direktnim izrazom koji je do tada kineskom mentalitetu bio nezamisliv. Njegova muzika postala je simbol borbe mlade urbane individualističke Kine protiv represivnog režima i lažnih obećanja Komunističke partije. Čak i nakon nasilnog gušenja demonstracija, Cui Jian krenuo je na turneju koju je nazvao New Long March, aludirajući na Maov Long March 1930ih – događaj koji je bio početak njegovog uspona i stvaranja kulta ličnosti. Turneja mu je ubrzo otkazana, a javni nastupi zabranjeni, što ga svakako nije sprečilo da neometano svira u pekinškim birtijama i klubovima koje su otvarali njegovi prijatelji muzičari.
Kako je propao rokenrol…ili nije?
Iako je sve govorilo da će zbog kulturne i političke represije kineska andergraund scena prestati da postoji nakon 1989.godine i da će je pregaziti neutralnost hongkonškog kanto i tajvanskog mando popa, ispostavilo se da će početkom 90-ih kineska vlast uraditi baš ono čega su se pojedini muzičari najviše plašili – obesmisliće pokret tako što će ga plasirati u mejnstrim. U Pekingu je 17. i 18. februara 1990.godine održan najveći ikada rok koncert na kom su nastupali poznati pekinški bendovi, među kojima je bio i Cui Jian sa sve zabranom javnih nastupa.
Kineski rok bendovi su bili slušaniji nego ikada. Oni najuspešniji su gostovali na televizijama. Oni manje uspešni su nastupali u andergraund klubovima u nadi da će i sami jednog dana zasvirati na CCTV.
Velike stvari su se dešavale u tom periodu.
Čak dva kineska metal benda prodala su milionske tiraže: Black Panther preko milion i Tang Dynasty preko dva miliona albuma. Do zvezda se probio i prvi ikada kineski ženski bend Cobra. Gorepomenuti Li Ji otvorio je prvi isključivo rokenrol klub u Pekingu 1992.godine. Iako ga je nazvao Happy Club (Xingfu Julebu), sreća nije dugo trajala jer ga je partija zatvorila samo godinu dana kasnije. Ipak, ideja je zaživela, pa su slična mesta počela da niču svuda po gradu.
Zahvaljujući tome i dakou diskovima i kasetama, kineskim alternativcima je lakše palo novo stezanje obruča cenzure: zabrana emitovanja rokenrola u svim medijima i stroga kontrola svake ispevane reči.
I tako stižemo do dakou generacije muzičara o kojoj sam pisala na početku.
Muzika se vratila na marginu, među studente i boeme. Ljudi iz gradova su polako počeli da se otuđuju od ruralne Kine, pa uticaj tradicionalnih napeva na savremenu muziku bledi. Sa druge strane, oduševljenje idolima sa skrnavih diskova na scenu donosi hard rok, grandž, glam i hevi metal…i pank.
Kako pank i cenzura? Teško, ali izvodljivo.
Opšti utisak koji se stiče kada se sluša kineska alternativna muzika je da su muzičari naučili kako da kažu sve, a da ne kažu ništa; da ih razumeju i oni koji treba i koji ne treba, ali da te reči ne mogu biti upotrebljene protiv njih. Ako me razumete. To je trend koji se održao do danas i koji se vidi u svim vrstama komunikacije u Kini, naročito na internetu – ali to je neka druga tema.
Kontroverzni začetnik kineskog panka
Ocem kineskog panka smatra se He Yong, muzičar koji je sa tadašnjim bendom Mayday nastupio na protestima na Tjenanmen trgu 1989.godine. Postao je poznat kada je 1994.godine izdao svoj prvi i jedini album Garbage Dump. Istoimena pesma sa albuma, fatalističko ostvarenje koje vrišti Ima li ikakve nade? svrstalo ga je među kontroverzne ličnosti tadašnje Kine. Ostale pesme – Pretty Girl i Drum and Bell Tower, na primer – bavile su se temama materijalizma, rodnih uloga, ekologije, konzervacije nasleđa. Drum and Bell Tower, pesma obojena nostalgijom za životom u starim pekinškim kvartovima, bila je deo saundtreka za film Beijing Bastards (Zhang Yuan, 1993).
Kontroverzna ličnost je postao i u Hong Kongu nakon koncerta na kom je nastupio 17.decembra 1994.godine. Tada je pred 8000 ljudi rekao da Hong Kong ima samo zabavu, ali ne i muziku. Izvređao je kanto-pop, a četvoricu najvoljenijih izvođača (zvali su ih četiri nebeska cara, jasno vam je koliko su bili voljeni) nazvao je klovnovima, među kojima se samo Zhang Xueyou (Jacky Cheung) može smatrati pevačem. Jacky mu je odgovorio: Svi kineski (Mainland) muzičari žive u pećinama.
Godinu dana kasnije, smrt njegovog prijatelja, gitariste benda Tang Dynasty – najpoznatijeg kineskog metal benda – promenila mu je život iz korena. Borio se sa alkoholizmom i depresijom. Proveo je tri meseca u Francuskoj i Holandiji snimajući novu muziku bez rezultata. Potom se i zapalio u svom stanu u Pekingu nakon čega je uhapšen i lečen. Poslednji put je nastupio na festivalu Glorious Roads of Chinese Rock 2004.godine. He Yong stekao je kultni status među mnogobrojnim obožavaocima.
Razvoj kineskog panka
Od 1995.godine, kineski pank se razvio u dva pravca. Svaki je obeležio jedan bend. Prvi je Underbaby, sirov pank, sirova muzika, zihernadle i špicaste kose. Drugi je Catcher in the Rye – melodični pop pank. U narednih nekoliko godina, pekinški pank će se ustoličiti u klubu Scream. Tu će nastupati svi poznati andergraund bendovi: Brain Failure, 69, Reflector, Anarchy Boys, A Jerks. Pekinški pankeri su te 1995.godine izdali album po imenu Wuliao Contigent ili Battalion of Boredom koji prikazuje opštu dosadu i frustraciju sa kojom su se suočavali.
Godine 1998.oformljen je prvi kineski ženski pank bend Hang on the Box, poznat i kao HOTB. Kada su prvi put nastupile u klubu Scream, njihove pesme sastojale su se od muzike i vrištanja. Kasnije su počele da se bave temama seksa i ostalih međuljudskih odnosa, a nisu im strane ni političke teme.
Kineski metal
Metal i ja nismo prijatelji, ne razumemo se i ne volimo se preterano, tako da će ovo biti kratko.
Tang Dynasty je, očigledno, dinastija kineskih careva, ali i prvi kineski metal bend. Kombinovali su metal sa zvucima kineske narodne muzike i pekinške opere. Prvi album izdali su 1992.godine pod nazivom A Dream Return to Tang Dynasty. Prodali su ga u više od dva miliona primeraka širom Azije, pa i dalje od Azije.
Naslednici su se razgranali na sve strane, pa ću samo pomenuti neke reprezentativne primerke. Imamo Tomahawk i njihov treš metal, pa Overload i njihov death metal, Yaksa i njihov nu metal. Suffocated i njihov trash death metal stigli su čak do bine Wacken Open Air festivala u Nemačkoj 2012.godine.
Vredi pomenuti i neke drugačije, neuklopljene kineske metalce koji sa tom muzikom kombinuju svašta od repa do mongolskog folka. To su Hanggai, Nine Threasures, Tengger Cavalry.
Kakva je situacija danas?
U Pekingu, kao i u ostatku Kine, danas postoji ozbiljna andergraund scena. Prestonica je načičkana alternativnim klubovima i kafićima, organizuju se svirke, sluša se muzika. Kao i svuda, klinci nose gitare na leđima, gaze pertle na starkama, farbaju kose u fluoroscentne boje, tetoviraju se i buše, imaju tinejdžerski resting bitch face. Ceo paket. Tu je, naravno, i starija ekipa koja nikada nije odustala od muzike uz koju je rasla. To su uglavnom generacije koje su stasavale od 80-ih godina, kada su u Kini počele da se dešavaju krupne promene.
Od Olimpijade 2008.godine muzika je počela da se menja. Pekinžani su se priklonili muzičkom pravcu nazvanom No Beijing po uzoru na njujorški No Wave iz 70-ih. Epicentar je bio mali klub po imenu D-22 u studentskom distriktu Wudakou. Tu su svirali svi najpoznatiji No Beijing bendovi: Hedgehog, Joyside, Carsick Cars, Snapline, Gar. Zvuk je bio kombinacija post panka, nojza i indi muzike. D-22 bio je srce pekinške scene, ali je zatvoren 2010.godine.
Barovi i klubovi
Zamenio ga je klub koji i danas radi, a u koji su svratila i neka poznata imena – Marky Ramone, Carl Barât. Ime mu je School Bar 学校酒吧 i jedini je andergraund klub koji odoleva vremenu…i prinudnim zatvaranjima. Svirke su bukvalno svakog dana, a ovo je njihov fejsbuk profil gde imate više informacija je: https://www.facebook.com/schoollivebar/
Ako volite elktroniku, idite u Dada bar, njihov instagram je: https://www.instagram.com/dadabarbeijing/
Modernista ima za svakoga ponešto: https://www.instagram.com/modernista_bj/
Destination Club ili 目的地 je gej bar. Verujem da većina takvo mesto ne bi očekivala u Pekingu. Međutim – vlast daleko više pogađa političko angažovanje ili narkomanija nego seksualno opredeljenje ciljne grupe nekog umetničkog bara. Zato Destination nema problema sa radom, ali nema ni naše društvene mreže, pa se snađite sami kad budete u Pekingu.