Hram Dejvida Bekama ili – manje popularno, ali zvaničnije – Wat Pariwat Ratchasongkram, nadimak je dobio po Dejvidu Bekamu. Znam, šokantno. Ali kako je ime poznatog engleskog fudbalera dospelo do predgrađa Bangkoka u koje nijedan turista ne bi zalutao, a kamoli ova zvezda svetskog sporta i ožiljak na srcu svih milenijalki?
Prvo da priznam:
Iskreno, godinama već ne obilazim hramove ako nisu u pitanju ekstremno značajna mesta poput hramova Angkora, na primer. Da me ne shvatite pogrešno – budistički hramovi nisu nezanimljivi sami po sebi, ali što ih više vidite, to su vam dosadniji. Kao i u svim religijama, ako izuzmemo remek-dela, većina svetilišta izgleda gotovo potpuno isto. Iako forma ovh građevina nije njihova najvažnija odlika, a ni svrha, (ne)poznavanje teravada budizma sa kojim mi stranci dolazimo u Tajland ne dozvoljava nam da shvatimo ni njihove očigledne vrednosti, a kamoli da dokučimo dublja (ili uzvišenija) značenja.
Primetićete da zidovi tajlandskih hramova pričaju priče. Neke potiču iz religije, neke iz folklora. Zajedničko im je to što stranci ni o prvim ni o drugim ne znaju baš puno. Dalje – kompletna ikonografija i način na koji se priče prikazuju – potpuna nam je nepoznanica. Čak i sama estetika, lišena bilo kakvog značenja, jednostavno nije bliska našim čulima. Tajland voli da kiti, da sija, da je jarko, da je šareno. Nama će sve to biti zanimljivo, neobično, dopadljivo, egzotično, ali retko ćemo u tome uspeti da pronađemo duhovno i uzvišeno.
Kada se sve to sabere, a početni entuzijazam splasne, uglavnom više nećete imati potrebu da svratite u svaki hram na koji naletite, naročito kada shvatite da Tajlanđani grade hramove u svakoj drugoj ulici. Čak i kada počnete da učite o religiji i njenim proizvodima, želećete da vidite najbolje i najsvetlije primere ili bar one koji su dovoljno drugačiji da vam to znanje bar malo prodrmaju.
Jedan od tih drugačijih je Wat Pariwat, jedan od retkih hramova koji je dobio moju višesatnu pažnju. Nije da je to sad neko merilo, ali bolje nemate, bar ne na našem jeziku.
Zašto je ovaj hram poseban?
Na prvi pogled, ovaj kompleks nije mnogo drugačiji od ostalih. Sastoji se od zidinama opasanog popločanog dvorišta u kom se nalaze dve građevine. Jedna je vihara – objekat koji vernicima služi za molitvu. Druga je okružena skelama i zastorima, ali izgleda kao da će biti slična prvoj. Sa druge strane dvorišta nalaze se sve ostale građevine koje, manje-više, svaki hram mora da ima. Neke služe za posmrtne obrede, u nekim se čuvaju knjige i spisi, u nekim relikvije. Neke prosto služe za odmor od vrućine. Glavna zgrada zove se ubosot i predstavlja najsvetiju tačku budistčkih hramova. Ubosot je mesto na kom se monasi zavetuju i stupaju u budističke redove. Nije uvek dostupno građanstvu koje za svoje potrebe ima viharu, pa tako i u ovom hramu morate da potražite nekoga ko će vam ubosoth otključati kako biste videli sam početak ove priče – velikog Dejvida Bekama.
Dobro, ne baš velikog. Oko 30cm. Sa sve frizuricom.
Tajland i Mančester Junajted
Nije tajna da Tajlanđani obožavaju Mančester Junajted, ali da se ljubav još davnih dana uvukla među sveštenstvo – to do skoro nismo znali. Niko nije ostao imun na prošlovekovne uspehe ovog kluba, pa tako ni monasi u nepopularnom predgrađu Bangkoka. U svojoj naklonosti posebno se istakao monah vajar po imenu Thongruang Haemod, tarživši i dobivši odobrenje da svoje emocije prema Bekamu pretoči u zlato. Ideja je realizovana 1998. godine, kada je jedna od garuda na Budinom postamentu zamenjena fudbalerom. Nema nikakve sumnje ko je u pitanju jer je prikazan sa sve dresom i grbom kluba.
Meni je presmešno što poza u koju je postavljen – oslonjen rukama na kolena kao što rade svi fudbaleri – zapravo jako podseća na poze u kojim se na tradicionalnim tajlandskim reljefima prikazuju figure i sad ne znam da li je to stvarno zanimljivo i smešno ili sam se samo previše ubacila u tajlandski humor i način razmišljanja.
U svakom slučaju, Bekam je bio inicijalna kapisla za razvoj ovog hrama u neslućenim pravcima – pravcima koji su Bekama potpuno zasenili – a koji su javnosti potpuno dostupni u pomenutoj vihari u pomenutom, zidinama opasanom dvorištu.
Glavna atrakcija – vihara mašte
Dominantna težnja ovovekovnog budizma je modernizacija i uklapanje u život savremenog čoveka. Wat Pariwat je otišao možda i najdalje u vizuelnom prikazu ove ideje.
Ne morate da budete ekspert za budističke stvari da biste shvatili da sa ovim hramom nešto nije kako treba, naročito kad procesuirate činjenicu da je prva skulptura na koju ste naleteli kada ste se približili vihari – sisata zečica koja slika selfi. Odmah će vam biti jasno da nije u pitanju još jedan Buda garuda skočko herc komšijski hram i tada igra počinje.
Kao da hvatate Pokemone, jurićete oko zidova pokušavajući da primetite što više neobičnosti, od kojih jedna zaista i jeste Pikaču. Tu su i Popaj, Kapetan Amerika, Supermen, Spajdermen, Betmen, Vulverin, Hulk, Master Roshi iz Zmajeve kugle, Nemo, Monkey D. Luffy iz One Piece, Miki Maus sa zbunjujuće izraženim grudnim mišićima, ali i Barak Obama sa selfi stikom i Albert Ajnštajn – bez selfi stika.
Među likovima iz pop kulture našla su se i razna mitska bića poput žaba u haljinama, pomenutih sisatih zečica, polu žena polu tarantula, sirena jednoroga, pegaza sa jelenskim rogovima, demona sa revolverima, kiklopa, džinova koje iz okova oslobađaju pankeri, ribica sa komunističkim obeležjima na kapama, ajkula sa ljdskim likom, pacova ratnika i pacova golfera, prasića na oblacima i svega ostalog što ne bih mogla da izmislim sve i da želim.
Na fasadi nedovršene zgrade već se mogu videti razna božanstva, ali i Kapetan Kuka, Če Gevara i Džeki Čen, tako da verujem da će nam kraj radova pružiti ozbiljan spektakl.
Čemu sve ovo? – pitate se
Normalno da se pitate jer je iz naše perspektive sve ovo prilično besmisleno, površno, kičasto – you name it. Mislim, zamislite samo da neko naslika Miki Mausa na zidu crkve u predgrađu Beograda. Iako bi klincima verovatno bilo super, prilično sam sigurna da bi se svaka poštena pravoslavna usta izvrnula na naličje objašnjavajući skandaloznu neprimerenost jednog takvog bezbožničkog američkog entiteta na zidovima svetinje među silnim bogougodnim bratoubicama i ostalima. Ali kako ni pravoslavlje nisu samo bratoubice, tako i Hram Dejvida Bekama nije samo budistički zabavni park lišen bilo kakvog konteksta.
Za razliku od religija koje mlade pokušavaju da privole veri tako što ih deportuju u srednji vek, teravada budizam želi da komunicira sa novim genercijama jezikom novih generacija.
Šta se desilo sa dobrim starim budizmom?
Hram je izgubio ulogu koju je imao u vremenima predaka. Umesto tradicionalnih okupljanja na noćnim marketima i u hramovima – srcima svake tajlandske zajednice, klinci danas druženja organizuju onlajn – kao i zabavu, ishranu, učenje i bilo kakvu komunikaciju. U razvijenim sredinama poput Bangkoka, mladi imaju gotovo beskonačne izbore za trošenje svog slobodnog vremena. Uz to, ekonomska situacija porodica u gradovima je sve bolja i klinci sebi mogu da priušte različite forme zabave, socijalizacije, učenja. Tradicionalni marketi zamenjeni su hipsterskim bazarima, a bangkočki urbani podmladak ćete pre videti u instagramičnim i tiktokičnim barovima u gentrifikovanim delovima grada nego u dubokim meditacijama.
Da ne širim sad priču o globalizaciji i koječemu – rezultat svega je da budizam mora da se bori da mlade zainteresuje za povratak u hramove, a u svetu konstantne (pre)stimulacije svih čula to uopšte nije lako.
Osim očekivanja da će ikonografija mladih privući mlade – a kad ih privuče onda će ih već neko udaviti budističkim pričama na njihovom terenu – ideja koja stoji iza dekora ovog hrama je otovrenost i prihvatanje svih i svakoga, nezavisno od etničke i verske pripadnosti, naklonosti prema ovome ili onome. Poruka je da su svi dobrodošli.
Ono što je meni posebno zanimljivo je sledeće: iako je društvo duboko tradicionalno, Tajland ne robuje prošlosti. Štaviše, prošlost se neretko smatra nazadnom jer tajlandska logika nalaže da je normalno i podrazumevano da sve vremenom napreduje. Iako suština ostaje ista ili slična i iako se istorija ne zaboravlja, tradicija je ta koja se prilagođava vremenu u kom tradicija živi, umesto da se savremeni ljudi prilagođavaju davno prošlim vremenima u kojim je tradicija nastala.
Važna napomena!
Hram Dejvida Bekama, odnosno Wat Pariwat, aktivan je hram, a ne zabavni park. To znači da morate da poštujete nekoliko pravila.
- 1. Obucite se pristojno. Pokrijte ramena i noge. U nekim, za turiste popularnim, hramovima možete da dobijete ili iznajmite ogrtače, u nekim morate da kupite suknje ili saronge i majice, a u nekim – poput ovog – takve usluge još uvek ne postoje.
- 2. Izujte se kad ulazite u hram. Sva obuća – uključujući i papuče – ostaje ispred vrata.
- 3. Skinite šešire i kape i šta god da nosite na glavama.
- 4. Ne upirite prstom. Ako već dođe do toga da morate nešto da pokažete, uradite to tako što ćete pokazati celom desnom šakom, dlana okrenutog nagore.
- 5. Ne pipajte Budu ili postament na kom ista stoji. Ni u ludilu ne pomišljajte da se na isti penjete ili naslanjate, niti da sedite previše blizu. Budi ne okrećite leđa dok se ne udaljite i nikako se ne slikajte sa Budom iza vas.
- 6. Ne stojte ispred vernika dok se mole.
- 7. Isključite zvuk na telefonima, skinite slušalice, ćutite ili spustite glas.
- 8. Obratite pažnju na ponašanje kada su tu monasi.
- 9. Pokrijte tetovažu Bude. Tetoviranje Budinog lika smatra se svetogrđem i uvredom.
- 10. Ne pokazujte ništa nogama i ne okrećite stopala prema ljudima, ako u hramu, tako i u bilo kojoj drugoj situaciji na bilo kom mestu u Tajlandu.
Ovo dalje nije obavezno, ali će pokazati da ste uradili domaće zadatke:
- 11. U hram se uvek ulazi levom, a iz hrama se izlazi desnom nogom i ne staje se na prag.
- 12. U svakom hramu imate metalnu kutiju za donacije. Obično se ubacuju iznosi manji od 1€.
Kako da stignete do ovog hrama?
Wat Pariwat nije baš na popularnim turističkim rutama po Bangkoku, tako da ćete morati ciljano da idete baš u taj kraj samo zbog ovog hrama jer u okolini nema ničega posebno značajnog.
- Prva opcija je Grab, Bolt, InDrive ili već neki taxi koji će vas dovesti do parkinga ispred samog hrama.
- Druga opcija je BRT – sistem ’brzih’ autobusa (bus rapid transit). Stanica na kojoj izlazite zove se kao i hram – Wat Pariwat. Prvo sedite na skytrain – treba vam tamno zelena linija poznata i kao Silom Line. Idite do stanice Chong Nonsi koja je i prva stanica ovih autobusa. Busevi su klimatizovani i kreću se odvojenom kolovoznom trakom pa putovanje ne traje celu večnost kao redovnim gradskim koje ćete najčešće viđati i nije potpuno iscrpljujuće. Instalirajte aplikaciju ViaBus (android / apple) i pratite kretanje autobusa, tako da znate kad stiže onaj koji vam je potreban.
Šta još treba da znate:
Većina stvari koje ćete gledati nalazi se na fasadi hrama, dakle – napolju. Očekujte direktno sunce u svetlom popločanom dvorištu, bez ijedne senke osim one koju pravi sama građevina. Hladovine ima naokolo, ali tokom samog razgledanja može da bude pakleno.
Prodavnice postoje u okolini, ali nisu baš nadohvat ruke. Nećete verovati, ali do najbližeg 7elevena ima da se ide.
Dakle: ponesite vodu, možda i nešto da prezalogajite (kad izađete iz hrama). Namažite kremu sa zaštitnim faktorom, obucite odeću koja štiti, nosite šešire i naočare za sunce (koje ćete skinuti unutar hrama, ali je ok da ih imate dok ste napolju).
Još nekoliko fotografija:
Kratke priče čitajte na Instagramu: @pricesaistoka
Sve što vidite u članku zaštićeno je autorskim pravom i ne može se koristiti bez dozvole. Sve upite o eventualnom preuzimanju pošaljite na danijela@pricesaistoka.com. Hvala na razumevanju!