Organizovati putovanje u Kinu nije baš jednostavno, a ništa lakše ne bude ni kad stignete i shvatite da su zaboravili da stave titlove na život. Kina je zemlja čiji turizam nije podređen strancima, što je prilično osvežavajuće, ali je i ozbiljna komplikacija ako rešite da putujete samostalno, bez agencije koja bi brinula o vama. Istina je da Kina ima sasvim dovoljno domaćih turista koji putuju na svoj, dobro uigran način, da verovatno i nema potrebe da se posebno bavi strancima i njihovim, posve drugačijim, putničkim navikama.
Srećom, vi imate mene, a ja bih za ovakav članak pre odlaska platila zlatom, da to ovako pristojno kažem. Da znate.
Ovaj tekst sadrži affiliate linkove. Ako putem ovih linkova rezervišete smeštaj ili karte na Trip.com, ja ću dobiti proviziju koja će pomoći održavanje ovog sajta. Affiliate linkovi ne utiču na cenu koju plaćate.
Za početak, ovo je spisak aplikacija koje su vam u Kini neophodne:
(svaku ću detaljno objasniti do kraja teksta)
- WeChat 微信(wēixìn) – aplikacija za plaćanje, komunikaciju i koješta još što vam je manje bitno.
- Alipay 支付宝 (zhīfùbǎo) – aplikacija za plaćanje.
- VPN – jedini način da preskočite The Great Firewall i pristupite sajtovima koji su u Kini blokirani.
- Baidu Ditu 百度地图 (bǎidù dìtú) – mapa.
- Trip.com – smeštaj, avio i vozne karte, ture i ulaznice.
- DiDi – kineska verzija Ubera.
- Meituan 美团 – dostava, uslužni bicikli po gradovima.
- Taobao – šoping.
- Prevodilac koji nije Google Translate
- Pleco – rečnik koji radi i offline
I Birokratija: Šta vam treba i ne treba pre odlaska u Kinu?
1. Viza
Srpskim državljanima viza nije potrebna za boravak do 30 dana u Kini, odnosno 14 dana u Hong Kongu, odnosno 90 dana u periodu od 180 dana u Makau. Ovo se, naravno, odnosi na turistička putovanja, a ako u Kini planirate da radite ili studirate – morate da dobijete odgovarajuću vizu.
Ovde bih se posebno osvrnula na novinare koji mogu da imaju probleme na granicama. Naime, na ulazu u zemlju ćete popuniti formulare u kojim, između ostalog, morate da napišete čime se bavite. Novinari ne smeju da izveštavaju bez vize, pa bi moglo da se desi da morate da dokazujete da ste došli na odmor, a ne da radite, što baš i nije jednostavno.
Ako ste državljani zemalja koje nemaju bezvizni režim sa Kinom, proverite da li možete da aplicirate za bezvizni boravak u pojedinim delovima zemlje do 144h – samo guglajte 144h in China ili kontaktirajte ambasadu. Iskustvo s ovim programom nemam, ali znam da postoji.
Visa run
Ovo niste čuli od mene, ali u Kini možete da radite tzv. visa run ili border run. Kako to funkcioniše? Izađete iz zemlje, ponovo uđete i vreme se resetuje – imate novih 30 dana na raspolaganju. Visa run, u teoriji, možete da radite koliko god puta želite, ali znajte da niste zajebali sistem, već vas je sistem pustio da se zajebavate. Prolazi vam zbog boje pasoša i kože, ali svi sa kojima se sretnete u procesu tačno znaju šta radite. Budite svesni toga, kao i mogućih posledica.
2. Health Declaration
Iako je obaveza testiranja na Covid-19 ukinuta od 30.avgusta 2023.godine, formular carinske zdravstvene deklaracije mora da se popuni pre ulaza i izlaza iz Kine. Putovanje u Kinu nije moguće bez ovog dokumenta. Da biste pristupili formularu potrebna vam je aplikacija WeChat – nešto kao Viber i WhatsAPP, samo konfuznije i moćnije. Formularu preko ove aplikacije možete pristupiti na dva načina:
- Skeniranjem QR koda sa papira na check in-u na aerodromu. Kako to da uradite? Otvorite WeChat, kliknite Discover u donjem desnom uglu ekrana, potom pritisnete Scan i uperite kameru telefona prema kodu koji želite da očitate. Na papirima na check in šalterima na aerodromu su odštampana dva koda – jedan vodi do formulara na kineskom, drugi na engleskom. Obratite pažnju koji je koji jer nema teorije da uspešno popunite formular na kineskom.
- Ako želite da izbegnete check in šalter ili volite sve da radite unapred, otvorite WeChat, opet kliknite Discover, pa idite na Mini Programs, pa na malu lupu u gornjem desnom uglu. Dovoljno je da ukucate customs i pojaviće vam se Customs Pocket Declaration. To popunite.
Popunjavanje:
Kada otvorite program, kliknite Health Declaration/Edit Health Declaration. Iskočiće vam obaveštenje o predviđenoj zatvorskoj kazni za laganje u formularu (do 3 godine), kliknite OK! jer nije da imate izbora.
U formular upišite podatke iz pasoša, zanimanje, broj leta kojim stižete u Kinu, broj telefona koji će biti aktivan i dok ste u Kini. Potom navedite zemlje koje ste posetili u prethodnih 15 dana. Ako niste putovali u inostranstvo, pošto ovo polje ne može da ostane prazno, izaberite najdalje ponuđene datume i Srbiju. Na kraju birate koje simptome imate. Savet: nemojte da ih imate. Na kraju štiklirajte da ste krivično odgovorni ako ste nešto slagali i pritisnite Declare.
Ako ste uspešno popunili formular, na ekranu će se pojaviti QR kod. Uradite screenshot i sačuvajte ga, trebaće vam na ulazu u Kinu.
Kod možete da vidite i u WeChat-u, ali je ovako lakše i brže.
3. Smeštaj
Treba vam rezervacija makar za prvu noć, kako biste u Arrival Card mogli da upišete adresu (više o tome kasnije). Najveći izbor smeštaja imate na Trip.com, međunarodnoj verziji kineske aplikacije Ctrip, napravljene baš za kinesko tržište i putovanje u Kinu. Booking se nije proslavio ni izborom ni cenama, a Airbnb od prošle godine ne radi u Kini. Pri izboru smeštaja obratite pažnju da li primaju strance jer ima dosta hotela koji su namenjeni isključivo Kinezima. Računajte da u hotelima srednje klase niko ne govori engleski i sporazumevajte se aplikacijama.
Kada se budete čekirali, recepcioneri moraju da vas prijave policiji. Ukoliko iznajmljujete smeštaj koji nije hotelski, to za vas mora da uradi stanodavac ili morate sami to da rešte u prvih 24h boravka. Nama se sa tim nije petljalo na ovako kratkom putovanju, ali ako odlučite da uzmete stan, bacite pogled na app Wellcee. Policiji možete da se prijavite u najbližoj stanici ili online.
4. VPN (Virtual Private Network)
Sigurna sam da već znate da su u Kini blokirane zapadne društvene mreže, kao i veliki broj sajtova. Jedini način da im pristupite je preko VPN-a. Neću daviti objašnjenjem kako VPN radi jer vam nije bitno. Bitno je da radi, a radi tako što imate veoma jednostavnu aplikaciju sa vrlo jasnim dugmetom koje pritisnete i gotovo. Možete da birate zemlju preko koje ćete se povezati, automatski izbor je obično Hong Kong.
OBAVEZNO ga instalirajte pre odlaska u Kinu jer u Kini bez VPN-a ne možete da skinete VPN.
Ono što će vam možda ići na živce je činjenica da kineske aplikacije i sajtovi ne rade kada vam je uključen VPN, a često ćete zaboraviti da ga isključite. To najviše smara kad u sred plaćanja shvatite da vam Alipay odbija poslušnost zbog VPN-a. Neki mogu da se podese tako da ne rade na pojedinim aplikacijama, ali iskreno – ako imate mogućnost, imajte dva telefona: jedan za kineski, drugi za međunarodni internet.
VPN možete da platite ili da koristite besplatne. Najtopliji savet koji imam je: platite i ne mislite. Najpoznatiji i ubedljivo najskuplji je Astrill. Pitanje je da li vam je potreban na kratkom putovanju. Ja bih rekla da su sasvim dovoljni i jeftiniji.
Pazite – ne radi svaki VPN u Kini.
Bonus savet: uvek imajte dva VPN-a jer ako vam jedan crkne, novi ne možete da skinete ako nemate VPN.
II Šta vas čeka kada sletite u Kinu?
1. Uzimanje otisaka prstiju
Ovo je tako teatralno najavljeno još u avionu da sam pomislila da će, u najmanju ruku, da nam uzmu po čitav prst, a ne otiske. Ostavljanje otisaka svih prstiju je normalna praksa u svim azijskim zemljama u kojim sam bila i to nikada nigde nije najavljivano kao događaj dana, ali dobro. Nije ni bitno.
Kakva je procedura?
Kada se iskrcate iz aviona, tražite znak za aparate za uzimanje otisaka. Ovo je procedura koju ćete obaviti sami, bez pomoći drugog ljudskog bića.
Prvo skenirajte pasoš. Kada to uradite, automat će se prebaciti na srpski i sva dalja uputstva ćete dobiti na maternjem jeziku. Ovo ne važi za sve jezike sveta, ne znam koji je kriterijum. Svakako, engleski je uvek opcija.
Nakon skeniranja pasoša, pratite uputstva koja vam daje automat. Skeniraćete prste jedne pa druge šake, pa palčeve.
Na kraju ćete dobiti papirić kojim potvrđujete da ste ostavili otiske. Čuvajte ga.
Bonus savet: nemojte da stajete u red pred prvim automatima na koje naiđete, već nastavite dalje. Ovo je savet za ceo boravak u Kini – kad god vidite red, hodajte još malo i verovatno ćete naići na automate za karte-lift-stepenice-kase ispred kojih nema nikoga. Zašto svi biraju najbližu opciju, čak i po cenu čekanja, pojma nemam, ali tako je.
2. Skeniranje QR koda zdravstvene deklaracije
Nailazite na plastična vrata poput onih na ulazu u metro. Otvoriće se kada skenirate QR kod koji ste dobili. Ovde već ima dosta aerodromskih službenika koji će vam pokazati šta da radite ako se zbunite.
3. Arrival Card
Kada vidite gomile ljudi kako nešto popunjavaju, znajte da morate i vi. Uzmite formulare sa nekog od pultova ili stolova – opet predlažem – ne prvih na koje naiđete jer je tu najveća gužva. Osim podataka iz pasoša, ovde ćete upisati i razlog posete. Čini mi se da smo popisivali i sve zemlje u koje smo putovali tokom prethodne dve godine, kao i gradove u kojim planiramo da boravimo u Kini. Sigurna sam da smo pisali adresu na kojoj ćemo u Kini boraviti – upišite adresu prvog smeštaja, ne morate za svaki u kom budete.
4. Pasoška kontrola
Pasoška kontrola nije bila nikakav spektakl. Slikali su nas, uzeli otiske još jednom, lupili pečate i ćao. Sve ukupno pet minuta, ali posle skoro čitavog sata stajanja u redu. Gužve su ogromne i ne prolaze svi tako lako kao mi – kao i za visa run, brzinu prolaza dugujemo boji pasoša i kože, kao i čistim papirima.
5. SIM kartica
Jasno je da na aerodromu nikada nećete dobiti najbolji deal za SIM karticu, ali u Kini ćete definitivno uštedeti ako je uzmete čim stignete. Evo nekoliko razloga:
- Ako imate internet, ne morate da menjate keš i da gubite novac na silnim konverzijama, niti da poklanjate kusur taksistima ili bilo kome ko neće imati keš za vraćanje, naročito ne sitan, jer prosto – keš niko ne koristi.
- Odmah ćete imati mapu i vozni red, pa nećete morati da bacate pare i živce na analogni taksi.
- Radiće vam aplikacije za prevođenje, što je pola zdravlja.
- Ekipa koja prodaje kartice na aerodromu govori engleski pa ćete lakše shvatiti šta vam treba.
- Nećete morati da jurite karticu po nepoznatoj gradčini jer to zaista, ali zaista nije lako, naročito bez interneta, ako ne znate kineski, ne znate gde tačno idete i šta tačno želite – a ne znate čim ovo čitate.
6. Aplikacije za plaćanje (jako važno!)
Tokom putovanja u Kinu stranci mogu da koriste dve aplikacije za plaćanje: WeChat Pay i Alipay. Sa ovim aplikacijama povezujete vaše bankovne kartice, debitne ili kreditne, Visa ili Master (a možda i još neke, proverite), kao što biste ih povezali sa Google Pay-om, na primer.
Verifikacija
Ono što morate da uradite da biste mogli da plaćate jeste verifikacija. To znači da ćete morati da upload-ujete fotku prve strane pasoša na kojoj se lepo vide svi podaci i da uradite selfie po instrukcijama koje će vam dati aplikacija. Tada morate da osmislite i šifru plaćanja od 6 cifara za Alipay (ne znam da li je isto i za WeChat Pay) koju morate da zapamtite, a ne sme da bude vaš rođendan. Nama je Alipay samo jednom tražio ovu šifru, ali CVV-CVC kod, one tri cifre sa poleđine kartice, skoro svaki put, tako da bi valjalo i to da zapamtite.
Kako rade?
Jednostavno. Postoje dve opcije.
U prvoj imate odštampane QR kodove na prodajnom mestu – vas interesuju plavi (za Alipay) ili zeleni (za WeChat). Prodavac vam kaže koliki vam je račun ili će vam ispisati brojeve na digitronu. Vi skenirate kod aplikacijom kojom plaćate, upišete taj iznos i platite. Zbog upisivanja CVV koda nama plaćanje ide nešto sporije nego lokalcima. Sve ukupno traje možda pola minuta. Kada transakcija prođe, prodavac dobije obaveštenje i to je to.
Druga opcija je da kasir skenira vaš bar kod ili QR kod, zajedno su. Dovoljno je samo da kod pokažete prodavcu i on će ga očitati, što će vama automatski da skine iznos koji vidite da je otkucan na kasi. Isto upišete CVV ako treba i to je to.
I ono što je najvažnije – sve radi kao sat i sa stranim karticama.
Ranije – kad kažem ranije mislim pre avgusta ove godine – je bilo problema sa povezivanjem stranih kartica. Dešavalo se i da aplikacija blokira, da vas ostavi na cedilu u ključnim momentima. Sada toga više nema i sve teče kako treba, tako da – ignorišite sva ranija iskustva na tu temu, više nisu relevantna. Viza i Master su letos napravile zvanične deal-ove sa WeChat-om i Alipay-om i tada se sve promenilo.
Ono što stranci i dalje ne mogu je da prebacuju pare privatnim korisnicima, sa računa na račun.
Naknade za korišćenje (isto važno!)
Za transakcije do 200 juana, odnosno oko 25 eura, aplikacije ne uzimaju nikakve naknade.
Preko 200 juana naplaćiju 3% svakog iznosa, tako da kad možete – platite iz više puta.
Aplikacije ne naplaćuju menjanje valuta – to vam naplaćuje banka koja je izdala karticu.
7. Keš i kartice
Keš niko ne koristi i u Kini vam samo može otežati život. Neće imati da vam vrate kusur, neće imati sitno, neće imati krupno, zadržavaćete redove i samo ćete ići na živce i drugima i sebi.
Stranim karticama možete da plaćate u (naj)boljim restoranima, tržnim centrima i sličnim upscale mestima. Za svakodnevne aktivnosti – ne ide.
9. Prevoz
Taxi
DiDi je aplikacija poput Ubera. Pare vam se skidaju direktno preko Alipay, tako da apsolutno ne morate da komunicirate sa vozačima što je super ako ne govorite kineski jer vozači nisu poliglote, ako me razumete. Vožnje su povoljne, dosta jeftinije nego u Beogradu.
Redovan taxi nismo koristili, nije bilo potrebe.
Metro
Iako su sistemi ogromni, metro u Pekingu i Šangaju funkcioniše besprekorno. Jednostavan je za snalaženje i baš je povoljan, ali vodite računa da vam smeštaj bude blizu stanica. U metrou je sve prevedeno na engleski.
Iako znam da postoje jednostavniji načini, ja sam kupovala kartu za svaku vožnju. Značio mi je taj meditativni momenat ispred automata za karte tokom kog sam učila da se orijentišem u ovim gradčinama. Kartu kupujete za krajnju stanicu do koje idete i između samo presedate bez izlazaka iz metro sistema.
Za Šangaj, početna cena vožnje je 3 juana – oko 40 centi (0-6km), a svakih sledećih 10km košta 1 juan. U suštini, veliku većinu vožnji nećete platiti više od 6 juana – oko 80 centi.
U Pekingu je ovako: 0-6km 3 juana, 6-12km 4 juana, 12-22km 5 juana, 22-32km 6 juana i za destinacije udaljenije od 32km naplaćuje se 1 juan svakih 10km.
Bonus savet: Na periferiji Pekinga postoji metro linija koja je ustvari tramvaj. Verovatno vam neće trebati jer nećete greškom rezervisati smeštaj u pripizdini kao i mi, ali ako se slučajno desi, znajte da tramvaj možete da platite isključivo kešom. Mi smo na kraju trasu tramvaja prelazili DiDijem za 2€, nismo menjali pare.
Autobus
Buseve nismo koristili, nije bilo potrebe, ali postoje i izgledaju čisto i novo. Nisam sigurna kako funkcionišu, tako da ćete to morati sami da istražite.
Međugradski vozovi
Postoje brzi bullet vozovi i obični spori vozovi. Prvi su značajno skuplji od drugih.
Mi smo išli brzim od Šangaja do Pekinga. Kartu u jednom pravcu platili smo oko 80€ (uključena je i provizija za Trip.com) po osobi za najnižu, drugu klasu. U cenu karte za drugu klasu nije uključen obrok, ali stjuardese neprekidno prolaze sa klopom, pićem, voćem, pa i igračkama koje možete da kupite. Ako se dobro snalazite u Kini, možete da poručite dostavu iz bilo kog fast food restorana da vas čeka u vozu, a stjuardesa će vam poručene stvari doneti kad se ukrcate.
U prvoj i biznis klasi obrok je uključen u cenu.
Putovali smo nešto kraće od 5h i prešli smo oko 1300km, brzinama koje su dostizale i cifre od preko 400 na sat. Voz je krenuo tačno u minut i stigao tačno u minut.
Iako smo našli sajt kineske železnice, iz nekog razloga nismo uspevali da kupimo karte preko njega, pa smo koristili Trip.com. Platili smo neku proviziju, potvrda da su nam e-karte kupljene je stigla na mejl, kao i rezervacija sedišta.
Kada imate e-kartu idete direktno na gejt i samo pokazujete pasoš. Na ulazu na stanicu i na ukrcavanju birajte red za manuelnu proveru dokumenata (piše sve) jer strani pasoši ne mogu da se očitaju na ostalim prolazima. Plus, red je manji. Ako nemate e-kartu, morate da uzmete papirnu kartu na šalteru.
Spori vozovi istu rutu prelaze za oko 12h, ali uglavnom idu noću, tako da možete da uzmete krevet i da se naspavate za duplo, ako ne i više nego duplo jeftiniju kartu i uštedu na smeštaju za tu noć.
Maglev
Maglev je sktaćenica za Magnetic Levitation i to je ukratko i opis tog voza koji saobraća od i do aerodroma Pudong u Šangaju. Vožnja traje celih 8 minuta, košta oko 10€ i super je ako se ložite na takve stvari, ali ako vam nije bitno – metro je bar deset puta jeftiniji.
10. Snalaženje
Google Maps ne radi bez VPN-a, a ni sa VPN-om se nije baš proslavio. Daleko su pouzdanije kineske mape, ali tu postoji jedan problem: sve su na kineskom i ne postoji verzija na engleskom.
Ja čitam kineski dovoljno dobro za razumevanje mape, tako da ne znam kakav bih savet dala vama koji ste u goroj situaciji od moje. Pretpostavljam da bih ja skrinšotove mape provukla kroz aplikacije za prevođenje, a potom nastavila intuitivno.
Koristila sam Baidu Ditu i osim što odlično radi ono što joj je posao, ova mapa u realnom vremenu prati i gradski prevoz i može da vam isplanira rute različitim prevoznim sredstvima, ali da ponovim još jednom – sva uputstva, baš sve će biti na kineskom.
11. Jezik
Velika većina Kineza sa kojim smo se susreli ne govori engleski jezik. Većina te većine ne govori jer ne zna, mali broj ne govori jer se plaši greške, a neki koriste izvitoperenu verziju poznatu kao chinglish (chinese + english) što je pakao za razumevanje. Na čestit engleski sam naletala tako retko da mi je svaki put (a mogu na prste da izbrojim te puteve, možda čak jedne ruke) bio ogromno iznenađenje i olakšanje, a bila sam u Pekingu i Šangaju, a ne u pustinji Gobi. Očekivano, đaci i studenti bolje stoje s jezicima od ostalih, ali kao turisti se sa njima, nažalost, najmanje srećemo. Očekivala sam da je situacija drugačija bar u hotelima, pa sam zbog toga birala one koji pripadaju međunarodnim lancima, ali ispostavilo se da ni u jednom u kom smo odseli ni jedna jedina osoba ne govori nijedan jezik osim kineskog.
Sa jedne strane sam se pitala kako je to uopšte moguće, sa druge, kao osoba koja uči kineski, znam koliko im je teško da savladaju jezik potpuno drugačiji od njihovog i koliko je potrebno rada, truda, vremena i posvećenosti da bi se došlo do bilo kakvih rezultata.
Stim u vezi – pazite!
Na kineskom se puno reči izgovara identično, a ima različito značenje, a još više je onih jako jako jako sličnih koje nemaju nikakve veze jedne s drugim. Zato nemojte da se uzdate u slušanje i povezivanje onoga što čujete jer, garantujem, u 99% slučajeva nećete dobro čuti, ni povezati. Na primer, to što vi čujete qian (ćien?) zapravo može da bude 前，钱，签，千，欠，浅，迁，倩，谦， 潜，牵， 乾，茜，铅，遣，仟，芊，墘…i niz može da se nastavi do sutra. Svaki od ovih karaktera ne samo što ima različito značenje, nego čak i isti karakter menja značenje u odnosu na kontekst u kom se nalazi, a da vam ne pričam da imate i ćiang i ćin i ćing u kom se g ne izgivara nego se samo drugačije namešta jezik. Ukratko – nemate nikakve šanse.
Treba vam, dakle, aplikacija za prevođenje. Google Translate ne radi, ni sa VPN-om.
Bitno vam je da app može da prevodi tekst koji fotografišete ili samo gledate kroz kameru kako biste mogli da čitate svet oko sebe. Nije zgoreg ni opcija za glasovno prevođenje.
Skinite i Pleco. Pleco je kinesko-englesko-kineski rečnik koji radi i oflajn, bez i sa VPN-om. Zgodan je za prevođenje imena koječega koje aplikacije uglavnom prevode bukvalno jer svako ime na kineskom ima značenje. U Pleco možete i da ucrtavate karaktere, ako zapne sa prevodom preko kamere.
12. Šta još može biti korisno za putovanje u Kinu:
Ukoliko vam je baterija na telefonu pri kraju, u svakoj prodavnici ili kafiću možete da iznajmite eksternu bateriju za neka 2€, recimo. Bez telefona ne možete da funkcionišete, tako da bih vam preporučila da imate i svoju eksternu bateriju, uvek.
Ako niste u ljubavi sa štapićima, ponesite viljušku. Imate super putne komplete sa laganim escajgom, a možete i jednostavno da sačuvate malu plastičnu sklopivu viljušku koja se dobija uz neke nudle iz prodavnice. Verujte mi, u Kini nikoga ne dotiče vaše postojanje, tako da ih neće preterano pogoditi ni vaš izbor pribora, a vi nećete ostati gladni.
U javnim toaletima u Kini čekaju vas čučavci. Ipak, u svakom postoji bar jedna kabina sa wc šoljom, uglavnom namenjena invalidima. Niko se neće ljutiti ako uđete tu, jasno je svima da ste nesnađeni. Dobra vest je da su javni toaleti jako čisti – neki čak i mirišu – opskrbljeni su sapunom i papirom. Loša vest je da smo upali u dosta kafića, pa i restorančića koji nemaju toalet.
Kinezi strašno puno puše i to ponekad bude nesnosno. Pripremite se.
Pazite kad prelazite ulicu. Kinezi se uvek ponašaju kao da imaju uslovno desno, iako na semaforima uslovnog nema, a pešacima može da bude zeleno do sutra. Takođe, semafori odbrojavaju sekunde pre nego što se promeni boja. Svi kreću par sekundi pre nego što se promeni.
U Pekingu i Šangaju imate biciklističke staze i bicikle za iznajmljivanje. Skinite aplikaciju Meituan i samo uzmite bajs gde vam odgovara i ostavite ga gde vam odgovara.
Ako se setim još nečega – dopuniću. Ako imate nešto da dodate, slobodno ostavite komentar ili mi pišite na Instagramu.
Na kraju, zahvalila bih se mojoj Instagram zajednici koja je preporukama i savetima neizmerno pomogla da Kina prođe najbezbolnije moguće. Hvala vam!