I pored godina iskustva, ponoć u Bangkoku zatekla nas je blago nespremne. Za šankom male smrdljive birtije u Asoku, zaglavili smo u sendviču između dvojice faranga i njihovih lokalnih partnerki na čiji su zahtev skupo plaćane čaše obojene vode muškobanjastoj šankerki, čiji se poslovi, očigledno, nisu završavali u domenu točenja alkohola. Levo od nas – matorac koji radi za UN, izbečen, znojav. Neprijatno mu je što je uopšte tu, ali ne odlazi. Na kolenima su mu ruke žene kojoj bi, da od dosade stvarno može da se umre, sada već uveliko karminisali poplavele usne. Na kolenima desno od nas bila je gola guzica druge, kojoj definitivno nije bilo dosadno. Ali, ništa od toga nas nije zateklo nespremne. Nespremne nas je zatekla činjenica da nam ništa tu nije smetalo i da smo se zapravo odlično provodili.
U najgorem delu Sukumvita sam se prvi put obrela prve večeri svoje prve posete Tajlandu.
Nisam pošteno ni prodisala u bangkočkoj močvari, a već sam bila suočena sa pandemonijumom tezgi sa cialisom, vibratorima, štiklama za iznajmljivanje i ženama koje su zarađivale prodajući svoje telo. Bile su mi potrebne godine i kilometri literature, kao i više dobro pijanih izlazaka, da od šokiranih pitanja kako je sve ovo moguće i zašto niko ništa ne uradi dođem do saznanja da velika većina žena u Bangkoku nije ni na šta naterana i da ogromna većina nema problem sa svojim poslom. Više problema imaju sa ženama sa Zapada koje uporno pokušavaju da im objasne da ih posao kojim se bave čini nesrećnim i manje vrednim.
Što bi rekla najpoznatija kolumnistkinja XX veka Keri Bredšo, nisam mogla da se ne zapitam zašto sam izgovorila rečenicu ja to nikada ne bih mogla kada u dejting biografiji imam momente koje bi opravdala jedino masna zarada i ništa više.
Prostitucija u Tajlandu: kratka istorija
Između 1350. i 1767. godine, na teritoriji današnjeg Tajlanda nalazilo se robovlasničko ratničko kraljevstvo Ajutaja, preteča tajlandske moderne države, u kom su žene bile statusni simbol. Vojskovođe Ajutaje bile su toliko moćne da su osvojile čak i kmersku prestonicu Angkor. Sa druge strane održavane su diplomatske i trgovačke veze se brojnim azijskim, ali i evropskim zemljama. Prestonica Ajutaja se u XVI veku, po veličini i raskoši, bez zadrške mogla uporediti sa Parizom Luja XIV. U takvoj klimi finansijskog i osvajačkog zanosa, poligamija nije bila samo puki odnos između muškaraca i žena. Poligamija je bila dokaz da je pojedinac imućan, da ima svetlu budućnost i mogućnost da brine o svim svojim ženama. Žene su, kao nagrade, dodeljivane istaknutim ratnicima i plemstvu.
Prostitucija u Tajlandu zvanično je postala biznis 1680. godine. Tada je otvoren prvi elitni bordel i bio je pod upravom kraljevske porodice. Početna cena usluga tada je iznosila 50 satanga, što bi danas bilo oko 30€. Prema rečima aktivistkinje Chantawipe Apisuk, cene seksa u Tajlandu do danas nisu puno promenjene.
Kineski migranti i kraj robovlasništva
Nakon ukidanja zabrane privatne trgovine u Kini 1684. godine, na reci Čao Praja mogao se videti sve veći broj kineskih džunki. Na obalama je bilo sve više kineskih naselja. Početkom XVIII veka, jug Kine zadesile su velike gladi, pa je ogroman broj ljudi pobegao ka Ajutajskom kraljevstvu. Kraljevi, uglavnom i sami kineskog porekla, podsticali su imigraciju koja je donosila nove ideje, ali i jeftinu radnu snagu.
Kako su trbuhom za kruhom iz Kine krenuli samo muškarci, ovaj period obeležilo je venčavanje imigranata i lokalnih žena, ali i sve više prostitucije koja je dodatno osnažena kada je 1905. godine ukinuto ropstvo. Preko noći, Tajlanđanke su se obrele u svetu kao slobodne žene koje više niko nije poklanjao i razmenjivao. Međutim, takođe preko noći, ostale su bez krova nad glavom. Našle su se u situaciji da bez ikakvog obrazovanja, bez imovine, bez podrške moraju da stanu na noge i brinu o sebi, a neretko i čitavim porodicama. Probleme su većinom rešile tako što su zadovoljavale seksualne potrebe imigranata kojih je bilo sve više.
Drugi svetski rat, Japanci i utešiteljke
Od tajlandske neutralnosti do pakta sa Imperijom prošlo je celih 5 sati, u istoriji poznatih kao Japanska invazija na Tajland. Japanske trupe bile su poznate po dugim spiskovima zverstava na kojim se neretko nalazilo i seksualno zlostavljanje nezamislivih oblika. Kako bi smanjili broj silovanja i zaustavili širenje polno prenosivih bolesti – sve bez ikakvog uspeha – Japanci su oko baza osnivali centre za utehu po uzoru na bordele koje su imali kod kuće. U zavisnosti od lokacije, u pitanju su bili šatori, kolibe ili zidane kuće u kojim su bile zatočene utešteljke.
Na početku rata prostitucijom su se bavile Japanke, ali ubrzo su zamenjene ženama iz osvojenih oblasti – Kine, Koreje, Francuske Indokine, Filipina, Tajlanda, itd. Među prostitutkama bilo je i Evropljanki. Utešiteljke (ianfu) živele su kao roblje, kao ratne zatvorenice, kao žrtve 30-40 silovanja svakog dana. Iako ne postoje dokumenta koja bi prikazala brojnost i iako je izuzetno teško proceniti, većina istoričara, uključujući i autora knjige Comfort Women, porfesora moderne japanske istorije na Univerzitetu u Tokiju, veruje da ih je bilo oko 200 000, dok neke procene idu i do 400 000. Mnoge su bile otete, kupljene i prodate. Obmanjivane su oglasima za poslove u fabrikama i restoranima, nepostojećim stipendijama, kao i mobilizacijom – medicinskom službom u japanskim vojnim bazama.
Železnička pruga Tajland – Burma
U Tajlandu, najgori centri nalazili su se uz železničku prugu Tajland-Burma, koju su u tom periodu ratni i lokalni zatvorenici gradili u ime Imperije. Prvi voz koji je saobraćao ovom trasom bio je voz-bordel koji se na svakoj stanici zadržavao po 48h kako bi japanska vojska sa prostitutkama mogla da proslavi uspešno završene radove. Ova pruga vam je poznata po filmu, ali i stvarnom mestu po imenu Most na reci Kvaj (Kwai) koji se nalazi na oko dva sata vožnje zapadno od Bangkoka.
Američko-vijetnamski rat i R&R
Drugi svetski rat nije bio poslednja prilika da Tajland svoju teritoriju ustupi nekom siledžiji. Od 1961. godine, većina američkih bombardera poletala je sa tajlandskih aerodroma. Već 1969. godine više američkih vojnika bilo je bazirano u Tajlandu nego u Vijetnamu. Prisustvo tolikog broja vojnog osoblja drastično je promenilo živote lokalaca. Noćni život se rasplamsao. Veze između faranga i tajlanđanki su cvetale. Brige o budućnosti dece iz mešovitih snošaja tek su počele da se naziru. Made in usa etikete krasile su sve više stvari koje su svakodnevno korišćene. Javnost je osećala odbojnost prema Amerikancima, ali je država – kao i pojedinci – od cele situacije imala više koristi nego štete, pa je ohrabrivana tolerancija.
Amerikanci koji već nisu bili u Tajlandu dolazili su na odsustvo poznato kao R&R – rest and recreation. Među vojnicima je ovaj termin često menjan skraćenicom I&I – intoxication and intercourse. Tokom rata, centri za odsustva američke vojske bili su Bangkok, Hong Kong, Kuala Lumpur, Penang, Manila, Seul, Singapur, Tajpej i Tokio, kao i Sidnej i Havaji. Havaji su bili popularno sastajalište vojnika sa porodicama, a Bangkok je bio prvi izbor svih neženja. Glavna destinacija bio je New Phetchburi Road, u narodu poznat kao Zlatna milja (The Golden Mile). U isto vreme polako počinje da živi i Patpong, jedna od najstarijih ulica za prostituciju u Tajlandu kojoj će kasnije svu slavu oduzeti Nana Plaza, Cowboy Soi, pa i Royal City Avenue i delovi Rathchadapisek Road-a – centri zabave koji i danas postoje.
Pataja
Zanimljivo je da gde god da je posađena američka baza, okolo su nikli kurvarnici. Broj prostitutki se udvadesetostručio (20x!) u odnosu na 50-e godine i 60-ih ih je bilo oko 400 000. Većina je pristizala u Bangkok iz Kine i ruralnih delova Tajlanda, ali je sve veći broj nastavljao put ka mestu koje neće još dugo ostati malo ribarsko selo kakvo je bilo.
Leganda kaže da je nekoliko vojnika umesto u Bangkok, na R&R otišlo u gradu najbliža primorska sela. Oduševljenje prirodnim lepotama Tajlandskog zaliva preneli su saborcima. Priča se proširila po bazama i na kraju je Pataja postala glavno morsko izletište vojske, a prvobitni dođoši su ostali tu i posle rata. Pored Pataje nalazila se i luka koju je američka vojska dobila na korišćenje. Gde je luka tu su i mornari, a gde su mornari tu je i prostitucija.
Kako se Pataja razvijala?
Amerikanci su u Pataji 1966. godine izgradili aerodrom U-Tapao – bazu koja je postala poznata po svim najgorim nedelima, između ostalog – po Niksonovom tajnom bombardovanju Kambodže – što za ovu priču uopšte nije važno, ali je glupo da propustim priliku da pomenem zverstva koja su ’zvezde i pruge’ učinile ovoj regiji. U-Tapao je sada međunarodni aerodrom na koji od ove godine počinje da leti Fly Dubai.
Sve veći priliv stranog novca naveliko je pomagao izgradnju rizortova, restorana, barova i drugih turističkih sadržaja. Glasine o tom novcu proširile su se zemljom. Ubrzo se u Pataji sjatila kritična masa devojaka iz ruralnih predela, namamljenih parama koje su im do tada bile nezamislive. Neke su došle u nadi da će pronaći ljubav. Većina je, ipak, tragala za finansijskom sigurnošću ili kartom u jednom pravcu za SAD. U zenitu ratne slave, veruje se da je ovaj grad posećivalo i do 40 000 vojnika mesečno, ne računajući one koji su bili u obližnjim bazama. Iako je prostitucija u Tajlandu prestala da bude legalna 1960. godine, baš tada je počeo najveći zamah ove delatnosti koji je u ovoj zemlji ikada viđen.
Pataja nakon rata
Čak ni povlačenje vojske 1976. godine Pataji nije zadalo preveliki udarac. Amerikance su ubrzo zamenili hipici koji su hippie trail-om stizali do Bangkoka, a potom nastavljali dalje ka morima. Od 80-ih pridružuju im se i ostali Zapadnjaci – mahom matori single muškarci koji i danas opsedaju Tajland u potrazi za jeftinim seksom.
Raspad Sovjetskog saveza doneo je i novi tip posetilaca – bogate Ruse i prostitutke iz Istočne Evrope koje su i sada na ceni u ovom gradu.
Poslednji ekser u turistički pijedestal na koji je Pataja postavljena zakucale su bogate porodice iz Bangkoka koje su prepoznale potencijal ovog mesta i investirale sulude količine novca.
Zahvaljujući infrastrukturi koju su izgradili Amerikanci, blizini Bangkoku i lako dostupnom seksu, Pataja je početkom dvehiljaditih brojala skoro 4.5 miliona stranih turista godišnje. Više od Kaira, Pekinga, San Franciska, Tokija ili Beča, na primer.
Iako Pataja konstantno pokušava de se rebrendira kao porodično letovalište, svi su svesni činjenice da je seks za Pataju ono što je kockanje za Vegas.
OK, odakle toliko prostitutki baš u Tajlandu?
Osim duge istorije, postoje i drugi faktori koji oblikuju tajlandski, ali i generalno – azijski svet prostitucije. Tajland u ovome nije usamljeno ostrvo na kontinentu čednosti. Uz varijacije u odnosu na lokalne kulture, cela Azija ima drugačije i manje otvoreno moralizatorske poglede na seksualni rad nego što ih ima Zapad. Verovali ili ne, mušterije iz zapadnog sveta čine svega 3% klijenata tajlandskih prostitutki. Glavni kupci su Tajlanđani, a što se stranaca tiče, većinu čine Indijci – narod koji, kao i Tajlanđani, veruje u karmu.
Religija
Zašto je karma bitna? Zato što ljudi koji pripadaju karmičkim religijama veruju da se sve dešava sa razlogom i da svako živi kako je zaslužio. U prevodu – prostitutke su u prethodnim životima činile loše stvari i ovaj život služi da se iskupe i obezbede sebi bolje ulaznice za sledeću turu. Suprotno zapadnjačkim idejama o budizmu i hinduizmu, pripadnici ovih religija umeju da budu lišeni saosećanja i da budu prilično ravnodušni u toj svojoj pomirenosti sa svime što se dešava – kako drugima, tako i njima samima. Takođe, budisti smatraju da je sve prolazno, pa stoga nema svrhe bilo šta doživljavati previše intenzivno.
Za razliku od hrišćanstva i islama, budizam nema ništa protiv prostitucije. Teravada budizam koji praktikuje 95% Tajlanđana ne poznaje koncept greha, već zasluga.
E sad, žene same po sebi ne zaslužuju sve podjednko kao muškarci i njihova glavna uloga je da muškarcima služe i pomažu. Na primer – žena koja život posveti religiji nikada neće moći da bude monahinja, već će biti maechi – monaška služavka čije su glavne obaveze kuvanje, čišćenje hrama i nadgledanje prodaje religijskih rekvizita. Privilegije koje monasi uživaju za njih ne važe. Jedna od ideja ove struje budizma je da će žena – ako se dovoljno namuči i bude hrabra – u sledećem životu biti nagrađena tako što će se roditi kao muškarac.
Slična situacija je i van hramova u zemlji u kojoj se velika većina stanovništva vodi religijskim načelima, samo što osim kuvanja i ribanja, u jednačinu ulazi i seks. Potreba za seksom se u Tajlandu smatra nagonom, fiziološkom potrebom koja treba da bude zadovoljena kao i bilo koja druga prirodna potreba koju naša tela imaju. Međutim, zbog kulturoloških stereotipa uglavnom su žene te koje seksualno zadovoljavaju muškarce. Oni prema ženama imaju druge obaveze – uglavnom finansijske prirode.
Obrazovanje i tržište rada
Minimalna i najčešća zarada za obavljanje full time registrovanog posla bez fakultetske diplome je oko 300€ mesečno. Sa završenim fakultetom, zarada se povećava na 400 i nešto. Sa osnovnim ili nepotpunim osnovnim obrazovanjem – što je čest slučaj u ruralnim delovima poput regije Isaan gde porodice ne mogu da priušte da školuju decu – najbolje čemu radnici mogu da se nadaju su poslovi poput onih na građevini gde će bez dana odmora zaraditi oko 250€. Drugi izbor je prodaja hrane ili rukotvorina pored puta, što obavezno uključuje i svakodnevnu molitvu da zarade uopšte bude. Tek sa masterom ili doktoratom – ili više diploma – Tajlanđani, a posebno Tajlanđanke, mogu da se nadaju bolje plaćenim poslovima.
Zašto sve ovo pišem?
Zato što prostitucija u Tajlandu donosi daleko više novca od svih navedenih poslova. Većina prostitutki u svom platnom razredu zaradi za jednu ili dve noći koliko bi radeći druge poslove zaradila za mesec dana. Lepe – a idealno i lepe i obrazovane žene – svakog dana mogu da inkasiraju basnoslovne sume novca, a priča se obično ne završava samo na honorarima. Turisti se neretko se zaljubljuju u prostitutke, što znači da ih obasipaju poklonima. Pomislićete – cveće i plišani medvedi, ali ne – u pitanju budu dizajnerske stvari, nakit, pa i automobili ili čak stanovi.
Zabrinjavajući broj muškaraca nastavlja da šalje novac prostitutkama i kada se vrate kućama. Devojke imaju spremne priče koje se uglavnom svode na bolesne roditelje, trošnu kuću na selu kojoj treba popravka, uginuće vodenog bivola od kog je familija živela ili već neku četvrtu dramu koja hitno mora da se reši. Naravno, on je jedini muškarac u njenom životu i pošto zbog njega više ne može da zarađuje, on mora da joj pomogne. U većini slučajeva, svaka žena ima više stranih sponzora.
Iako bi posmatrači rekli da je jedino što tajlandsku prostituciju održava u životu to što stranci jašu talas lokalnog siromaštva, istina je da prostitucija u Tajlandu opstaje i zato što su u pitanju lake pare. Štaviše, danas se i obrazovane žene srednje klase bave nekom vrstom prostitucije kao sporednim poslom kako bi sebi mogle da priušte još viši životni standard. Od kada je internet svima dostupan, mnoge zarađuju bez ikakvog fizičkog kontakta sa mušterijama.
Kultura i tradicija
Suprotno našoj percepciji, Tajlanđani jesu ili žele da budu prilično mačo, a društvo je izrazito patrijarhalno. Kao u svakom takvom društvu, i ovde postoje fraze poput porodičnih vrednosti i tradicionalne porodice koje u ovom slučaju korenje vuku iz perioda robovlasništva kada su i podeljene prve rodne uloge u tajlandskim odnosima. Muškarci su bili gospodari, glave porodica, a žene njihovo vlasništvo koje je moglo biti kažnjeno, prodato, ubijeno. Prilagođavanje ovakvom životu izrodilo je ono što se i danas smatra najvećim vrlinama savršene tajlandske žene: nežnost, čistoću, čednost, poslušnost, potčinjenost. Međutim, izrodilo je i savremeni stereotip loše devojke.
Mala žena, Mia Noi ili prosto – ljubavnica
U Tajlandu i danas opstaje praksa imanja druge male žene ili Mia Noi. Dok supruga brine o deci i svojim roditeljima – jer se od ćerki se očekuje finansijska, ali i svaka druga potrebna pomoć, Mia Noi brine o njihovom zajedničkom muškarcu, ako me razumete. Sinovi, sa druge strane, obavezni su da brinu o finansijama svojih novoformiranih porodica – što sa glavnim, što sa malim ženama. Tajlanđanke uglavnom više vole kada njihovi muževi posećuju prostitutke, nego kad imaju drugu ženu.
Koncept nevinosti
Tajlanđanke se od malih nogu uče vrlinama koje treba da krase svaku dobru tajlandsku ženu – Kulasatrii Thai. Ona mora ’stručno i sofisticirano da obavlja kućne poslove; da bude graciozna, prijatna, ali skromnog izgleda i da bude konzervativna u seksualnom smislu’. U tradicionalnim porodicama, koncept nevinosti je jako bitan i u tom smislu su tinejdžerke pod velikim pritiskom roditelja koji im neretko biraju prijatelje i nadgledaju svaki korak.
Sa druge strane, dečaci željno iščekuju svoje prvo seksualno iskustvo, a roditelji – najčešće otac – su ti koji im plaćaju prostitutke da ih nauče. Podaci u čiju pouzdanost nisam sigurna kažu da je čak 75% Tajlanđana prvi seksualni odnos imalo sa prostitutkom. Ideja koja se krije iza ovoga je da će se dečaci isprazniti i da će tako biti sačuvana nevinost devojčica koje će kompletne moći da uđu u brak. Prostitutkama se, na primer, više zamera što su uopšte imale odnose pre braka nego što su te odnose naplatile. Većina se na kraju iskupi kroz izdržavanje familije, donacije hramovima i slične zasluge.
Prostitucija u Tajlandu, prvi zaključak:
U tom smislu, prostitucija je Tajlanđankama donela možda i više dobrih nego loših stvari. Nezavisno od staleža, obrazovanja, muža kretena ili porodice u kojoj nema podršku – žena može da bude potpuno nezavisna. Sa druge strane, može da prihvati i ispolji svoju seksualnost. Može da iskorači iz okvira koje su joj nametnuli vekovima građeni stereotipi.
Uz to, prostitutke u ruralne krajeve zemlje šalju više novca nego svi državni fondovi za razvoj.
Prostitucija u ovoj zemlji neretko znači čist opstanak migrantkinjama iz još siromašnijih ili ratom zahvaćenih područja u Burmi, Laosu, Maleziji, Kambodži, Kini i Severnoj Koreji.
Naravno, tajlandsko društvo se menja, pa tako i uloge žena, ali i muškaraca. Savremeni parovi žive zajedno pre braka, ne žive sa familijama već sami, oboje rade, zajedno podižu decu, razvode se. Međutim, takav život je uglavnom privilegija obrazovanijih i relativno imućnijih ljudi, najčešće u urabnim sredinama. U siromašnim i ruralnim krajevima i danas važe stara pravila.
Javno ispoljavanje seksualnosti
Paradoksalno, Bangkok je grad u kom gotovo nikada nećete videti bilo kakvu razmenu nežnosti među parovima u javnom prostoru. Tek u poslednje vreme je držanje za ruke prestalo da bude tabu, ali i danas da vidite lokalni par kako se ljubi na ulici – nema šanse. Vrhunac vidljive prisnosti čak ni ne uključuje fizički kontakt. U pitanju je takozvani sniff kiss – ’poljubac’ koji se izvodi tako što svoj nos primaknete blizu partnerovog obraza. Ovo je motiv koji ćete često videti na reklamama, bilbordima, posterima – uglavnom odmah pored tezgi sa džinovskim gumenim…svačim.
Zviždanje i dozivanje žena na ulici ovde je rezervisano za belce, Indijce i Arape. Tajlanđani se nikada ne bi usudili na takvo ponašanje, ne nužno zbog ženskih tananih osećanja, ali definitivno zato što ne žele da budu u centru tuđe pažnje koja bi im mogla uticati na imidž.
Sa druge strane, Tajland je zemlja u kojoj cveta nasilje u porodici. Godine 2013. objavljen je podatak da je svakih 15 minuta silovana jedna žena i da su većinu zlostavljali muškarci koji su im bliski.
Obraz (face) je koncept koji umnogome utiče na život svakog pojedinca, ali i čitave zemlje. Ova ideja zadire u sve sfere ljudskog delovanja. Bitno je šta će selo reći. Kakav će utisak biti ostavljen. Kako osobu doživljavaju svi – od najbližih, do potpunih stranaca. U skladu sa tim, bitno je i odvajanje vidljivog i nevidljivog dela života – onoga što će biti dostupno pogledima i onoga što se dešava iza zatvorenih vrata, obično pod prividom da to iza zatvorenih vrata uopšte i ne postoji. Kako piše kolumnistkinja Usnisa Sukhsvasti – ’kao i bilo koja druga zemlja, i mi imamo šaljivu stranu, apsurdnu stranu, perverznu stranu i mračnu stranu koju mnogi maskiraju ili guraju ispod tepiha’.
Zvanični Tajland obožava prividnu čednost, ali sve ostalo donosi više novca.
Još 2016.godine je tadašnji ministar turizma rekao da Tajland želi da iskoreni seks industriju jer stranci ne dolaze zbog toga već zbog njihove predivne kulture. Danas ova industrija čini čak 5% GDP-a zaradivši Tajlandu skoro 7 milijardi dolara.
Možda su bordeli ilegalni, ali to ne znači da prostitucija ne cveta na mestima koja zvanično upadaju u kategorije barova, restorana, motela, salona za masažu. Trgovina seksualnim igračkama jeste zabranjena, pa je problem masovne prodaje na tezgama rešen tako što je zabranjeno fotografisanje tih tezgi. Iako je PornHub zvanično nedostupan tajlandskim korisnicima, oni su 2019.godine ipak bili na 17. mestu po broju gledalaca, a čak prvi po vremenu provedenom na ovoj platformi.
Javna je tajna da viši staleži tajlandskog društva uživaju blagodeti seksa za novac u tajnosti klubova za gospodu. Baš zbog te tajnosti – javnost ih nikada neće osuditi. Oni koje javnost osuđuje kao gubitnike i šljam jesu korisnici vidljive krajputaške prostitucije.
Slučaj Amy Suriyawong
Ta prividna čednost korene vuče još iz istorijskog perioda građenja nacije – vremena pre Drugog svetskog rata kada je tajlandski nacionalizam bio potpuno van kontrole. Tada je zemlja promenila ime u THAIland, na silu je uvedeno nacionalno jelo Pad THAI – vidite kuda idem s ovim. Žene su tada nazvane cvetovima nacije – ljupkim ogledalom tajlandske države. Njihovo odevanje se, na primer, od tog perioda često koristi kao žrtveni jarac kada moralisti stegnu obruč oko vlasti. Tako je, recimo, izbio skandal kada se na dodeli nagrada za tajlandski film 2007. godine glumica Chotiros Amy Suriyawong pojavila u nepristojnoj haljini. Odmazda je bila takva da su njene scene brisane iz filmova. Malo je falilo da bude izbačena sa fakulteta koji je te godine završavala. Morala je i javno da se izvinjava i da odradi ne-znam-koliko sati društveno korisnog rada.
Sa druge strane imamo lakhon – tajlandske telenovele koje u udarnim terminima relativizuju silovanje.
Tajlandske telenovele: silovanje u udarnim TV terminima
Kako je ustaljena norma da žena ne želi seks jer mora da bude smerni nežni cvet, a da ga muškarac toliko želi da ne može da se kontroliše, žena je ta koja ne sme muškarcu da dozvoli da imaju odnose. Ako ih ipak imaju – ona je kriva jer da nije htela – ona bi se odbranila.
Tajlandski jezik raspoznaje različite varijante odnosa bez pristanka. Khom-kheun je silovanje kao kriminalna radnja. Bplum ili rvanje je odnos bez pristanka čiji je cilj pridobijanje žene koja je inicijalno odbojna. Ova tema kulminira u tajlandskim telenovelama poznatim pod zbirnim imenom lakhon.
Na primer:
U seriji Beskrajna vatra strasti, kako bi se osvetio za smrt svog oca, glavni junak maltretira i siluje ćerku očevog neprijatelja. Ona se potom zaljubljuje u njega, pa žive srećno do kraja života. Serija Supruga na dužnosti prikazuje kidnapera koji siluje otetu ženu. Nakon što je spašena, suprug počinje da je izbegava zgađen iskustvom koje je preživela. U sapunici koja nosi naziv Ženska prevara, otac prodaje ćerku bogatoj porodici kako bi mogao da vrati dugove. Ona je primorana da zatrudni sa čovekom kog bukvalno ni ne poznaje. Iako su u tom odnosu protiv svoje volje, par se na kraju zaljubljuje i opet – žive srećno do kraja života.
U ovim tajlandskim sapunicama i danas opstaju društveni klišei. Plemeniti pravednik kao kontrast mačo siledžijama. Pristojan momak kreće stranputicom zaveden glamurom i sisama loše devojke. Dobra devojka sedi kod kuće pod budnim okom strogih roditelja. U poslednje vreme se u radnju ovih takozvanih slap and kiss drama uključuje sve više sofisticiranih gejeva. Lejdibojevi se i dalje tretiraju kao klovnovi.
Telenovele silovanje prikazuju kao sredstvo osvete ili kao put do prave ljubavi. Ukoliko je silovana dobra žena – to je zato što je on zaljubljen u nju. Ako je silovana loša – sigurno je zaslužila tu kaznu.
Cenzura je uobičajena stvar na tajlandskim ekranima, čak toliko da će se ispod scene u kojoj ljudi igraju karte pojaviti titl koji kaže da je kartanje u pare zakonom zabranjeno. Međutim, lakhon – iako kritikovan u javnosti – ostaje najgledaniji i najnecenzurisaniji program u zemlji. Samo jednom, 2016. godine, televizijska kuća je kažnjena zbog scena u sapunici i to sa celih 1500€.
Pored peticija i negodovanja dela građana, lakhon nastavlja da zauzima glavne termine na tajlandskim televizijama, bez starosnog ograničenja za gledaoce.
EMPOWER (Education Means Protection Of Women Engaged in Recreation)
Godine 1985. Chantawipa Apisuk, u kurvarnicima poznata kao Pi Noi, radila je na malom projektu čiji je cilj bilo istraživanje prostitucije, seks turizma i eksploatacije u seks industriji. Redovno je obilazila barove u Patpongu, jednoj od četvrti poznatih po prostituciji, sprijateljivši se sa seksualnim radnicama. Kroz intervjue Pi Noi je saznala da većina želi da uči engleski kako bi lakše komunicirala sa muštrijama. Tako su započeli časovi engleskog jezika u Patpongu – neformalno, u barovima. Kako je interesovanje raslo Pi Noi je pronašla mali lokal u kom je podučavajući zapravo ona bila ta koja je učila o seks industriji u Bangkoku.
Zajedno sa svojim prijateljicama koje su radile u ovom kvartu, 1986. godine osnovala je organizaciju za pomoć prostitutkama. Svesna da neće moći direktno da pomogne svim ženama, rešila je da ih kroz različite programe nauči kako da pomognu sebi. Ogorčena omalovažavanjem i senzacionalizmom uperenim ka seksualnim radnicama, ceo život je posvetila rušenju mita da seksualni rad nije slobodan izbor. Često je govorila da je prostitucija u Tajlandu došla do tačke u istoriji u kojoj je broj žena koje su u industriji zlostavljane praksama protiv trgovine ljudima daleko veći od broja žena koje su žrtve trgovine ljudima.
Iako trgovina ljudima postoji, njene žrtve u Tajlandu bi pre trebalo tražiti u delatnostima koje se tiču ribolova. Ali to je sasvim druga tema.
Braniteljka ili sramota ljudskog roda?
Koordinatorka Empower-a za Chiang Mai osvrnula se na odnos Zapada i zapadnog feminizma prema prostituciji. Pisala je koliko je uzbuđena bila kada je pozvana na AWID 10th International Forum (Association for Women’s Rights and Development) koji je 2005. godine održan u Bangkoku. Nakon učešća, u predgovoru Rečnika loših devojaka koji su izdale, pisala je:
’(…)teško sam podnosila etiketu ’žrtve’ i ’prostituisane žene’ umesto da budem poštovana kao žena koja naporno radi i obezbeđuje sredstva za život članovima porodice, lider je u svojoj zajednici i braniteljka ljudskih prava. Bilo je teško biti jedina seksualna radnica u prostoriji kada je predstavnica USAID-a izjavila da ona i moćna vlada SAD-a veruju da moj rad degradira sve žene’.
Kako je svega nekoliko meseci ranije bila nagrađena za rad u oblasti ljudskih prava, pitala se kako je moguće da je istovremeno bila i braniteljka i sramota ženskog roda.
Govorila je i o ustaljenim akademskim konstruktima koji se tiču prostitucije:
’Pravo na definisanje, stvaranje, adaptaciju reči i jezika često je percipirano kao pravo koje imaju isključivo akademici. Isključivo oni daju sebi za pravo da izmišljaju termine kao što je indirektna prostitutka. Takvi termini budu široko prihvaćeni iako ih sami ljudi na koje se odnose nikada ne koriste, ne priznaju ih, niti se sa njima bilo kako identifikuju. Kao seksualne radnice, sigurno smo grupa o kojoj se najviše govori i piše u celom svetu, ali većina reči koje se za nas koriste nisu došle od nas. Mi imamo naš živopisan jezik i naše razumevanje termina koji nas opisuju.’
Rečnik loših devojaka menja perspektivu, pa je na primer čuvena fraza flesh trade (razmena mesa, prodaja tela) opisana ovako:
’To nije naš posao. Ne prodajemo meso koje smo odsekle sa sebe! Mi zabavljamo naše mušterije. Prodajemo usluge, ne meso. Za to se obratite mesaru ili klanici.’
Empower sada – trenutne aktivnosti
Organizacija Empower, bez osude i pritiska da napuste industriju, pružila je pomoć i podršku stotinama hiljada žena. Posredstvom organizacije omogućen im je pristup formalnom i neformalnom obrazovanju; kursevima jezika, zanata, informatike. Uključene su u socijalni rad i aktivizam, putuju zajedno. Kako kažu u organizaciji – više nema toliko potrebe da ih uče korišćenju savremene tehnologije. Sve popularnije postaju obuke za turističke vodiče na engleskom jeziku jer kroz njih uče da klijentima pokazuju svoju zemlju.
Kancelarije organizacije širom Tajlanda imaju funkciju društvenih cenatara u kojim se održavaju časovi, ali i druženje, jer korisnice i korisnici usluga, vođeni iskustvima odbacivanja i nipodaštavanja, često nemaju poverenja u ljude van industrije.
Glavna kancelarija organizacije nalazi se u predgrađu Bangkoka. Tu je smešten i muzej prostitucije nazvan This Is Us. Otvara se isključivo ako se najavite. Prema rečima Jima Algia, autora knjige Bizzare Thailand, očekujte – između ostalog – fotografije go-go igračica, priču o hitu One Night in Bangkok, nekoliko seksualnih igračaka i mapu Bangkoka štampanu u Berlinu 80-ih na kojoj su istaknute enklave muške, ženske i trans prostitucije.
Organizacija je osnovala i Can Do Bar u gradu Chiang Mai. Bar je poseban po tome što je sigurno mesto za seksualni rad. Prostitutke imaju zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Legalno su i stalno zaposlene. Mogu da odbijaju klijente, ni na šta nisu naterane i one su te koje vode posao.
Empower web: http://www.empowerfoundation.org/
Can Do Bar: https://can-do-bar.business.site/
Prostitucija u Tajlandu, drugi zaključak:
Kada sam prvi put stigla u Bangkok – a ima tome skoro decenija – bila sam prilično mlada, visokoobrazovana žena kojoj podrška porodice nikada nije falila, ni kada je bilo lako, a posebno kada je bilo neverovatno teško. A bivalo je, samo se to valjda potisne. Sa rukom u ruci osobe koju volim i viškom novca za put na drugi kraj sveta, potpuno nesvesna svoje privilegije, drznula sam se da uradim ono što mrzim kada neko radi meni – da me procenjuje, ocenjuje i definiše preko profesije koju jesam ili nisam izabrala.
Kao kada zaposlene u kopanijama čistačicu iza leđa ne zovu po imenu, već je zovu ženica. Ona ženica što čisti. Tako je i neka Lek, na primer, kurva. Kao što ženica nije samo besmislen deminutiv reči žena, već je ženica pomalo i jadnica, ali i pomalo manja od žene koja je ženicom zove, tako je i kurva sve ono što samosvesna žena koja to nikad ne bi mogla nije.
Kurva je glupa i naivna, kurva je odvratna, kurva je žrtva sistema i pojedinaca, kurva je manipulisana ili prodata, kurva se jebe za pare. U našim glavama ne postoji mogućnost da je kurva snalažljiva žena koja zna da proceni gde i kako će najviše zaraditi. Neshvatljivo nam je da – na primer – ona voli da bude razlog nečije požude, da bude centar nečije pažnje, da uživa u zabavi, seksu i novcu. Neprihvatljivo nam je da ona nije žrtva, već heroj svoje porodice koja od njenog rada živi.
Reći ću šta ću reći i nije mi žao
Iako će većina ljudi, a naročito belih žena srednje ili više srednje klase, reći da se protivi sistemima koji neguju prostituciju, većina se neće zalagati da se sistem menja u skladu sa potrebama seksualnih radnica i radnika. Većina će se zalagati za zabranu seksualnog rada. U Tajlandu bi to značilo između 250 000 i 2 miliona ljudi, a pre svega žena, kojima bi bili oduzeti prihodi i mogućnost za dostojanstven život. Da, dostojanstven. Jer nema apsolutno nikakve sramote u tome što osoba svoje telo koristi za zaradu. Ne osuđujemo ni modele, ni glumce, ni pevače, ni sportiste, iako svi prodaju svoje telo. Ili hajde lepo da kažemo – pička je problem i žene su nesposobne da odlučuju šta će sa svojom pičkom da rade, pa onda da vidimo kako ćemo.
U Rečniku loših devojaka seks je definisan kao – parafraziram – ono u čemu svi uživaju, ali bi sve dali da ga drugima zabrane. Prostitucija je – dodala bih – fina tanka nit koja povezuje naizgled nepovezivo: crkvu, zapadnjački feminizam, desničare i sve ostale koji vole da posmatraju život kroz tuđe gaće.
P.S. Epilog večeri sa početka priče: posvađala sam se sa tipom iz UN-a oko rata u Jugoslaviji, skakala sa devojkama uz Anarchy in the UK u izvođenju tajlandskog barskog benda, pokušali smo sedamdesetogodišnjaku da objasnimo šta su mimovi i naredna dva dana mi je zvonilo u glavi. The End.
Kratke priče čitajte na Instagramu: @pricesaistoka