Često prepričavana anegdota sa Goe kaže da su hipici, kada bi stigli do primorskog sela Anjuna, ritualno palili pasoše kako ne bi mogli da se vrate kućama. Kako ne bih narušila simboliku ovog svetog čina, potrudiću se da ne ističem rupe u logici i da ne insistiram na pominjanju slučajeva koji još nisu obrisali znoj sa čela posle prve dijareje, a već su sedeli u zapadnoevropskim ambasadama u nadi da će put do kuće trajati bar malo kraće od onog do Indije – stazama hašiša i slobode nazvanim zbirnim imenom – Hippie Trail ili Staza hipika.
Rute
Možda očekivano, a možda i ne – početne tačke putovanja koje su mladi Evropljani uglavnom zvali „idem u Indiju“ nalazile su se u prestonicama narkotika i slobodne ljubavi – Londonu i Amsterdamu. Manji, ali nikako zanemarljiv broj putnika kretao je iz Kopenhagena i Berlina.
Idealna, ali ne i jedina evropska ruta vodila je kroz Jugoslaviju i Grčku. Nakon svraćanja na ostrva, nastavljalo se dalje do Istanbula i tu su se stvari malo komplikovale. Može se slobodno reći da je ovaj grad zapravo bio početak rute. Bio tačka u koju su se slivali svi evropski putnici i u kojoj su iza sebe ostavljali predvidivost Evrope.
Dalje, jedna struja tekla je prema Ankari, pa kroz Teheran i ostatak Irana do Kabula kroz Avganistan. Iran je u tom periodu bio sekularna država, a Avganistan jedan od najvećih proizvođača, ali i konzumenata hašiša. Prateći miris hašiša, druga struja spuštala se južno prema Libanu koji je vekovima bio zadužen za snabdevanje Male Azije ovim cenjenim proizvodom.
Nakon Avganistana, put se granao u više pravaca.
Neki bi nastavili putem opijata ka Čitralu na severu Pakistana. Drugi bi takođe nastavili putem opijata, ali kroz Kašmir, preko Delhija, do Goe u kojoj hašiša nije falilo ni 2018. kada sam se ja zadesila tu. Treći bi se isto zadržali u Indiji, ali u mestu Manali na severu, poznatom po – pogodićete – proizvodnji opijata.
U većini slučajeva, Goa je bila poslednja stanica zimske ture. Letnja je završavala u planinama Nepala, poznatog i kao El Dorado rekreativne narkomanije – gde je hašiš bio legalan do 1973.
Neki su svoje putovanje trajno završavali ovde. Ako i danas zalutate po plažama i selima severne strane Goe shvatićete da su neki od tih nekih i dalje tu. Neki drugi su išli dalje kroz Bangladeš prema Bangkoku i ostatku jugoistoka Azije, kao i na drugu stranu, prema Šri Lanci. Retki su putovanje završavali čak u Australiji.
Nastanak Hippie Trail-a
Najranijom inspiracijom za ovo putovanje smatraju se pisci Džek Keruak (Jack Kerouac), Vilijam S. Barouz (William S. Burroughs) i Tenesi Vilijams (Tennessee Williams). Oni su ranih 50-ih u Maroko sa sobom dovukli – kako je u intervjuu za Vašington Post rekao marokanski spisatelj Mohamed Marbet – ludake i narkomane. Keruakova knjiga Na putu postala je neka vrsta manifesta putničkog hippie pokreta.
U to vreme, sredinom 50-ih godina prošlog veka, bogati pojedinci i srećni finansirani istraživači, putovali su iz Engleske u Aziju u malim grupama kako bi osvojili neki planinski vrh ili istražili nekakav fenomen. Kao i danas, ljudi su i tada voleli da se hvale svojim dostignućima, samo je objavljivanje bilo nešto komplikovanije. Reči su rasplamsavale maštu mladih generacija koje takva putovanja nisu mogle da priušte.
Prvi putnici na Hippie Trail-u
Osetivši klimu među potencijalnim putnicima, već krajem decenije britanska autobuska kompanija The Indiaman nudi liniju od Londona do Madrasa. Prolazila je kroz Brisel, Milano, Zagreb, Beograd, Sofiju, Istanbul, Ankaru. Preko Damaska išli su do Petre, pa nazad severnije ka Bagdadu, Teheranu, Esfahanu. Svraćali su do ostataka Persepolisa, pa dalje kroz Avganistan i Pakistan stizali do Delhija. Stajali su u Agri da se obiđe Tadž Mahal. Spustili bi se južno do Bombaja (današnji Mumbaj) i turu završavali u Madrasu. Ubrzo je osnovana i druga kompanija koja je vozila sličnim putevima – Swagman Tours. Kasnije je promenila ime u Asian Greyhound.
U prvim godinama nakon 1957. kada je krenula prva linija, vlasnici kompanija vozili su autobuse sa svega nekoliko putnika koji su se usudili da se otisnu u ovakvu avanturu. Već 60-ih, kada se ekonomija konačno oporavila od prve polovine veka, evro-azijski autobuski biznis je procvetao. Sporadični putnici zamenjeni su sve većim grupama mladih i ne tako mladih likova željnih egzotičnih dalekih svetova.
Misteriozni Istok, kako je u to vreme opisivano sve od Turske do Japana, slavu je stekao kada su, u jeku slave, Bitlsi išli u ašram u Indiju. Tada je Alen Ginsburg već uveliko iz svog novog doma u Varanasiju pisao hvalospeve o legalnim indijskim narkoticima. Indiju je proslavilo i mesto po imenu Crank’s Ridge koje je bilo lepak za poznate ličnosti zapadnog sveta. Neko im je rekao da je to centar moći, energije i ostalih reči kojim se i danas mame poznate ličnosti zapadnog sveta. Među brojnim anegdotama izdvaja se jedan lokalac koji je evocirao uspomene na tipa koji je tumarao okolo sa gitarom i baš dosta pevao sa svojim prijateljem. U pitanju je bio Bob Dilan.
Lonely Planet who?
Britanski par Morin i Toni Viler (Maureen i Tony Wheeler) 1972.godine putovao je kopnom od Londona do Singapura. Kada su se vratili, svoja iskustva su stavili na papir, nazvali ih Across Asia on the Cheap i to je bio prvi vodič koji je izdao Lonely Planet – kompanija koju su njih dvoje ubrzo osnovali. Među stranicama ove knjižice mogle su da se nađu informacije od izrazitog značaja za putovanje: gde se poslednji put naduvati pre ulaska u Iran, kome prodati krv po dobroj ceni kad ponestane novca za dalji put, kako napraviti i sigurno u Evropu dopremiti deliciju po imenu kandaharski džem – teglu voćnog namaza u kojoj je bio sakriven hašiš za preprodaju kod kuće.
Razlozi za odlazak bili su razni. Neki su bežali od zlog kapitalizma, neki od rigidnog života; neki su tragali za spiritualnim iskustvima i prosvetljenjima, dok su neki u svemu videli potencijalnu zaradu. Zajedničko svima bilo je ono što je definisalo Hippie Trail koji je – ispostaviće se – povezivao sve svetske centre proizvodnje hašiša.
Kako je hašiš promenio putovanja?
Putnici često osećaju strah od novog, nepoznatog, drugačijeg. Zbog toga se neretko učaure u svoju grupu, svoj autobus, svoj hotel u kom su okruženi podjednako zbunjenim, u istovetne grupe učaurenim ljudima. Nije da hipici nisu doživljavali kulturološke šokove, ali su ih definitivno pogađali u manjoj meri nego starije generacije. Iako su pojedini mediji tog vremena voleli da preteruju i da hipike predstavljaju i gorim nego što su bili, nisu svi putnici bili obožavaoci opijata. Neki su samo želeli da dožive avanturu, dok su neke plašili zakoni pojedinih zemalja. U Iranu, na primer, nije postojala ni mrva tolerancije za uživaoce opojnih droga. Štaviše, na graničnim prelazima bili su izloženi neuspešni pokušaji krijumčarenja kako bi se putnici odgovorili od suludih ideja.
U ovoj priči, ipak, zanimaju nas oni koji su se na sva upozorenja oglušili. Iako i sama imam problem sa prihvatanjem jeftinih droga kao lajt-motiva putovanja jer mi takva putovanja deluju površno i samoograničavajuće, moram da priznam da je besomučno jurcanje za narkoticima u ovom slučaju imalo pozitivan efekat na samo putovanje – povećanu interakciju između lokalnog stanovništva i putnika. Zajednički cilj terao je ljude na komunikaciju i deljenje trenutaka i iskustava. Kako kažu Sharif Gemie i Brian Ireland u svojoj knjizi The Hippie Trail – ljubitelji narkotika su bili ti koji su išli korak dalje, preuzimali inicijativu, učili fraze na stranim jezicima, nalazili se sa lokalcima, a potom ih pratili kroz mračne uličice.
Kako se putovalo?
Ideja je bila stići što dalje za što manje novca. Busevi su bili samo deo šarolike plejade vozila koja su pokušavala da stignu do Indije. Bilo je prevoznih sredstava koja nisu uspela da prekotrljaju tih skoro 10 000km. Još više je onih koja nisu uspela da pređu još toliko nazad do Evrope. Put je bio nezgodan – prolazilo se kroz različite uslove, od visokih planina do pustinja, a ni putevi nisu bili sjajni.
Osim privatnim vozilom i privatnom autobuskom kompanijom, ovaj dug put se mogao prevaliti i kombinovanjem javnih prevoza. Evropskim prugama se moglo stići do Istanbula, a odatle se nastavljalo jeftinim lokalnim autobusima ili se svraćalo u Pudding Shop – kafanu prekoputa Plave džamije – u kojoj su prevoz nudili oni što su u svemu ovome videli priliku za zaradu. Putnike bi vozili do Pakistana i Indije, zemalja u kojim je železnički saobraćaj bio razvijen i pristupačan, pa se dalje moglo vozom.
Počeci fraze “putnici, a ne turisti”
Priča se da su ovi snalažljiviji putnici često sa visine gledali one koji bi na turu krenuli organizovanim autobusima, pravdajući svoju pakost neshvatanjem ideje da neko vodi ljude od jednog mesta do drugog, dok oni stvaran život u tim zemljama gledaju kroz prozore autobusa kao kroz staklo televizora. Mnogi su svoja putovanja započinjali autobuskim turama na kojim su sticali hrabrost i samopouzdanje koje im je bilo potrebno zasamostalan nastavak avanture.
Kako pričamo o vremenu u kom još uvek nije bilo ni štampanih turističkih vodiča, a kamoli ostalih blagodeti civilizacije u kojim danas uživamo, ljudima zaista nije bilo lako da dobiju informacije o bilo čemu što ih čeka na putu. Iskustva su se prenosila od usta do usta, u birtijama, kampovima, smeštajima, na granicama. Putnici su uglavnom znali na koja mesta treba da odu da bi saznali sve što ih je zanimalo:
Pudding Shop (Istanbul)
Pravo ime ove birtije je Restoran Lale. Nadimak je dobio po čuvenom turskom pudingu sa belim pilećim mesom koji se i danas nalazi na meniju Pudding Shop-a. Ovo mesto je bilo posebno važno svim putnicima jer su se tu ugovarali prevozi kroz najnepristupačniji deo rute. U to vreme, turističke informacije o Turskoj spremne su ih čekale samo na ovom mestu koje je ubrzo postalo kultna tačka na vratima Azije. Vlasnici restorana, braća Čolpan, napravili su veliku oglasnu tablu koja je putnicima služila za dopisivanje. Ostavljane su razne poruke – kako praktične (kad i gde da se nađu, koji prevoz da rezervišu) tako i lične. Jedna od omiljenih je ljubavno pismo koje je izvesna Megan ostavila izvesnom Malkolmu, u kom mu se izvinjava i traži oproštaj za „the business down in Greece“ što mene neodoljivo podseća na pesmu Girls and Boys od Blura, ali to je baš nebitno za priču.
Pudding Shop se i danas nalazi na istom mestu, ali izgleda skoro potpuno drugačije nego u danima slave. Bašta u kojoj su putnici svirali instrumente koje su nosili sa sobom više ne postoji, kao ni gomile knjiga i fotografija sa putovanja. Od rock’n’roll-a u pozadini nema ni ’n’. Oglasna tabla sa nekim novim porukama je i dalje tu, a na zidovima su uramljena stara pisma i novinski članci. Istorija je prepričana na stranicama menija.
Prizori iz Puding Shop-a ovekovečeni su u knjizi i filmu Midnight Express.
Sigi’s on Chicken Street (Kabul)
Uprkos imenu, Chicken Street nije imala nikakve veze sa pilićima koji su se prodavali u susednoj Ulici cveća. Nisu imali veze ni sa hipicima koji su ovde dolazili zbog hašiša i opijuma. Ili možda ipak sve ima veze jedno s drugim? Kako bilo, ova ulica je bila poznata i po avganistanskim rukotvorinama – kožnim kaputima do članaka i drangulijama suvenirskog tipa.
Hotel Amir Kabir (Teheran)
Hipici su imali i „svoje“ hotele duž čitave rute. Kao po pravilu, u pitanju su bile najjeftinije buvare među kojima je bio i hotel Amir Kabir koji je karijeru završio tokom Revolucije.
(Old) Freak Street (Katmandu)
Hipici su sebe zvali frikovima. Zato je ulica nazvana Ulica frikova. Od početka 60-ih do kraja 70-ih u ovoj ulici nalazile su se državne prodavnice hašiša koji je u Nepalu, očigledno, bio apsolutno legalan. Utopiju je uzdrmala velika racija početkom 70-ih. Svi hipici koji su se zadesili u okolini uhapšeni su i deportovani u Indiju. Taj događaj označio je početak karaja hippie pokreta u Nepalu. Već krajem decenije hašiš-turizam zamenjen je treking turama i kulturnim sadržajima. Ulica se sada zove Old Freak Street i nikada nije uspela da povrati staru slavu.
Mnoga mesta koja su obeležila ovu stazu više ne postoje, uglavnom zahvaljujući svemu što je dovelo do i do kraha samog Hippie Trail-a.
Što bi rekao Džim Morison – This is the end
Danas je Avganistan neretko prikazan kao zemlja večnog rata, poligon za sukobe Istoka i Zapada i jedna od sredina sa najstrožijim oblicima islama. U hippie eri, Avganistan bio je čist kontrast opresiji i paranoji u Turskoj i Iranu. Nazivan je prvom slobodnom tačkom na Hippie Trail-u. Kada su 70-ih konačno postali popularni štampani turistički vodiči, brojni autori bili su zabrinuti da će Kabul postati previše komercijalna turistička zamka, a zemlja je često upoređivana sa Balijem i Butanom.
Hipici svedoče da je sve bilo jeftino, pa su mogli da priušte duže odsedanje u hotelima – najčešće kod Sigija u Ulici frikova – jeftine gozbe, jeftine droge i fenomenalne muzeje i istorijske ostatke do kojih su putovali širom zemlje. Omiljeni lokalitet bile su dve statue Bude uklesane u brdu u Bamijanu koje su 2001.godine Talibani digli u vazduh. Lokalci su bili opušteni, stopa zločina veoma niska, a kada bi se zaželeli zapadnog sveta bilo je dovoljno da odu od nekih evropskih klubova, Interkontinentala ili u bioskope koji su puštali strane filmove.
Sve to je nestalo sa sovjetskom invazijom 1979.godine.
Ista godina uzima se kao godina početka Iranske revolucije u kojoj je sekularna država zamenjena islamskom, a granice su zapečaćene za posete stranaca. U Libanu je besneo građanski rat, Kašmir više nije bio bezbedan.
Na drugom kraju sveta, rast zapadnih ekonomija prilično je usporen i više nije bilo novca koji je mladim hipicima omogućio sukobe sa institucijama, život bez obrazovanja i neograničena putovanja. Većina se vratila u svoje zemlje i postala deo radne snage. Radio stanice su se prešaltale na hard rok i disko i to je bio kraj jedne ere.
Šta se u istom periodu dešavalo samo malo dalje od Hippie Trail-a, čitajte ovde: Kambodža: Rock’n’Roll na poljima smrti.
Fotografije su vlasništvo navedenih autora i hvala im što ih dele sa svetom!
Pišite mi na Instagramu: @pricesaistoka
Vrh tekst. Uvek sam govorila da sam se rodila u pogresnoj dekadi..