Tuk-tuk ili zvanično – autorikša – neobična je simbioza motora, kamiona, kafane, kluba, omanje dnevne sobe ili čak čitavog stana ako je prostor dobro iskorišćen. Iako izgleda kao da ga možete kupiti za dinar uz 15 kupona u Maksiju, ovaj multifunkcionalni trotočkaš svoje vlasnike – obično taksiste derikože – košta kao polovan automobil u Srbiji. Ono što ga čini isplativijim je činjenica da troši svega litar goriva na 70km i da se popravlja na trafici, verovatno.
Poreklo
Ratovi između Evrope i Azije ne bi mogli da se kompletiraju bez večite borbe oko nastanka autorikše.
Japanci tvrde da je prva bila njihova Mazda Go, proizvedena 1931. godine. Neki se sa tim ne bi složili, opisujući ovo prevozno sredstvo kao motor sa prikolicom. Neki možda jesu, a možda i nisu Italijani koji veruju da je pionir zapravo njihov Piaggio Ape iz 1947. godine, čiji dizajn potpisuje Corradino D’Ascanio, tvorac Vespe. Što se mene tiče, pobedu odnosi Japan koji je krajem 30-ih donirao 20 000 trotočkaša Jugoistočnoj Aziji. Tim gestom je zametnuto seme ekspanzije tuk-tukova u regionu, zahvaljujući kom generacije putnika vuku traume iz saobraćaja i povremeno sanjaju karakterističan zvuk odlepljivanja znojave kože sa plastificiranih uzanih sedišta.
Autorikša je evoluirala iz – samo ime kaže – rikše, odnosno, prikolice koja se kretala na ljudski pogon. Naredni stepen razvoja bila je varijacija na temu u kojoj je čovek zamenjen biciklom koji je vozio čovek. Morali biste baš da se potrudite da biste našli prvu varijantu jer su rikše gotovo svuda zabranjene. Drugu varijantu imate i na vašaru u Topoli, verovatno.
Zašto se zove tuk-tuk?
Kad smo već kod čudnih zvukova vezanih za ovo prevozno sredstvo, red je da pomenemo da autorikša nije dobila svoj najpoznatiji nadimak zbog sirene kojom vam azijski taksisti probiju mozak milion puta u sekundi. Nekada davno, ispostavilo se, autorikše su ispuštale još gore zvukove nego danas. Motor u leru oglašavao se sa tuk tuk tuk tuk i tako je tuk-tuk postalo jedno od imena.
Ipak, da smo u Kini, ideja o sireni ne bi bila daleko od istine jer je tajlandska kovanica tuk-tuk transliteracijom postala du du che ili – beep beep car, odnosno (konačno!) bi bip auto.
Autorikša, pored tajlandskog imena tuk-tuk koje je usvojeno manje-više svuda, dobila je razne lokalne nazive na svim kontinentima. Što se Azije tiče, u Indiji ćete često čuti nama poznatu skraćenicu – auto. Nije loše da zapamtite da se ne odnosi na automobil, nego na ovu kutiju šibica na točkovima. Najslađe ime nadenuo je Bangladeš – baby taxi. Šri Lanka im tepa zovući ih trikšama. Kambodžanska verzija ovog prevoznog sredstva – motor sa zakačenom prikolicom – zove se lemorque. Naziv potiče od francuske reči remorque što znači prikolica, a L i R u ovoj regiji umeju da se zavedu pod isto slovo.
Trke tuk-tukova
Pošto ni svet ni Azija nisu dovoljno nenormalni i bez toga, rešili su da organizuju trke tuk-tukova.
Rickshaw Run / Indija, Himalaji, Šri Lanka
Kako kažu organizatori, ove trke su najnerazumniji način da potrošite dve nedelje svog života. Parafraziram – zamislite sebe i par drugara kako se kotrljate zgnječeni u kalupu za tortu sa jednom magarećom snagom i hvatate se u koštac sa hiljadama milja old school avanture. Nema utvrđene rute, nema podrške i nema načina da znate da li ćete uspeti. Jedino sigurno je da ćete se izgubiti, zaglaviti i slomiti.
Ovaj avanturistički sendvič, kako kažu, služi se u tri ukusa: indijski ubod u oko, himalajski udarac u zube i šrilančanska šamarčina.
Ova zadovoljstva koštaće vas nešto više ili dosta više od 2000 funti po timu, a više informacija možete da pronađete na theadventurists.com.
Obavezno proverite verodostojnost podataka ako odlučite da učestvujete!
Sri Lanka Tuk It / Red Bull Tournament (16 – 28.oktobar 2022./ otvorene su prijave i za 2023.)
Timovi od troje ljudi jure ostrvom 13 dana u potrazi za blagom. Nemaju zadatu rutu i očekuje ih preko 1000 izazova čijim rešavanje osvajaju poene. Cilj je imati što više bodova, logično. Ideja je da upoznate ostrvo – njegovu istoriju, kulture i prirodne lepote – na najneposredniji mogući način.
Depozit za mesto u trci je 100USD po osobi; kotizacija je 775USD po osobi, a traži se i security deposit od 150USD po timu. Vozilo je uračunato u cenu, a više detalja nađite na tuktuktournament.com
Obavezno proverite verodostojnost podataka ako odlučite da učestvujete!
Za Elizu
Prvog jutra na Šri Lanci budi me Za Elizu. Džangrizam kako sigurno neko mučeno dete, sedma generacija Kolombljana, zlostavlja neki plastični instrument, roditelje i mene, umornu, zbunjenu vremenskim zonama i spremnu da bušim deci lopte. Napad panike sam imala kada sam shvatila da se zvuk približava i da postoji mogućnost da se zadrži. Veče pre nas je domaćin upoznao sa prosjacima i pesmom o tužnoj sudbini i teškom životu koju pevaju ulicama kako bi zaradili donacije. Ovo nije bilo to i srećom – kako je došlo, tako je krenulo i da odlazi.
Tokom dana smo čuli isti zvuk nekoliko puta. Nagađali smo šta to može biti – kreće se po Kolombu i baš loše svira Betovena, gotovo kao da je instrument dečija igračka. Složili smo se da je u pitanju kamion za sladoled, iako nigde nismo videli nijedan. Stelt kamion za sladoled – nametnuo se logičan zaključak.
Očekivano, ovo nije imalo veze sa životom.
U pitanju je bio tuk-tuk raznosač hleba i peciva. Pekara na tri točka, takoreći, iza čijeg postojanja se krije zanimljiva priča.
Choon Paan – Muzički hleb
Tuk-tukovi su preplavili Šri Lanku u isto vreme kada i mobilni telefoni – početkom dvehiljaditih. Oba tehnološka dostignuća oberučke su prigrlili – pekari. Svakog jutra i svakog popodneva napunili bi redizajnirana vozila pecivima iz kućnih pekara i razvozili bi ih kroz gradove, pa skroz do udaljenih naselja i sela. Za doručak su služili zemičke sa ribom i rolnice sa kobasicama. Popodneva su mirisala na slatka peciva sa puterom, džemom ili suvim grožđem, da se slažu uz čaj.
Kako bi obavestili ljude da stižu, vozači su preko razglasa puštali melodije sa mobilnih telefona, a najpoznatiji ringtone bio je Za Elizu, pa je spontano zadržan kao himna kotrljajućih pekara.
Za većinu Šrilančana, Betoven je postao sinonim za hleb.
Već sredinom decenije otvaraju se preduzeća koja masovno proizvode hleb i peciva. Istovremeno, prave pekare postaju stvar prestiža, kako za vlasnike, tako i za konzumente koji sve više uživaju u hrani van kuće. Jedno vreme je čak postojao mit da hrana iz domaće radinosti nije podjednako kvalitetna kao ona iz velikih lanaca. Uskoro se to i obistinilo zato što mali proizvođači nisu mogli da pariraju cenama velikih pa su počeli da štede na sastojcima. Zabrana buke na ulicama glavnog grada 2017.godine zvanično je dokusurila muzičke tuk-tuk pekare.
Tuk-tuk pekare i 2020.
Pandemija je, kao i svuda, nasilno promenila život na ostrvu. Uvedena je zabrana kretanja i zatvoreno je sve bez čega je moglo da se živi, uključujući i pekare. Izuzetak od oba pravila bila je kućna dostava koja je mogla da nastavi nesmetano da funkcioniše.
Ubrzo se na ulicama ponovo čuo poznati zvuk. Za Elizu.
Kako kaže bbc.com, na ideju da oživi Choon Paan došla je Padmini Marasinghe, vlasnica jedne od brojnih zatvorenih pekara. Kako nije mogla da pronađe tuk-tuk za ovu namenu, od prijatelja je pozajmila kamion i krenula da dostavlja hleb i peciva u naselju Hanwella.
Preko noći pekari su sredili svoje stare tuk-tukove i nastavili da koriste Betovena kao mamac.
Iako je policijski čas odavno ukinut (pre nego što je uveden novi zbog nemira, ali to je neka druga priča), Choon Paan je nastavio da krstari ostrvom i da dostavlja sveže pekarske proizvode od vrata do vrata. Čuli smo ih, a potom i videli u svim mestima u kojim smo bili. Iako inače ne mogu da prevalim preko jezika da je pandemija iznedrila i neke dobre stvari, sada ću napraviti izuzetak i napisati da mi je drago što je jedna lepa ideja sačuvana od zaborava.
Tuk-tuk u putničkoj praksi
Vožnja tuk-tukom ume da bude skuplja od vožnje klimatizovanim automobilom, a tuk-tukdžije su poznati prevaranti – čuj mene, prevaranti – biznismeni. Valjalo bi da cenu dogovorite unapred ili da insistirate na taksimetru ili da zovete tuk-tuk preko neke od taksi aplikacija.
“Moj prijatelj ima prodavnicu kašmirskih kaputa”
Neretko će vas zamoliti da svratite do neke draguljarnice ili krojačnice od koje dobijaju proviziju za svaku potencijalnu mušteriju. Obavezno će vam naglasiti da ne morate ništa da kupite. Prodavci kod kojih će vas odvesti takođe vrhunski biznismeni i nešto će vas sigurno biznisovati. Sa druge strane, ako zaista ne kupite ništa postoji mogućnost da će na kraju vožnje pokušati da vas oderu. Smisliće kako se niste razumeli oko cene vožnje ili već neki sličan izgovor i nastaće cela drama.
“Čekam vas na parkingu”
Slična situacija može da se desi kada vam ponude da vas vode u obilazak. Jedna struja tuk-tukdžija priklonjenija je celodnevnim obilascima znamenitosti za određenu sumu novca. Druga više voli da vas namami u hram u kom baš za pola sata počinje ceremonija. Naravno, u pitanju je neki poseban ritual koji se dešava jednom godišnje. Zajedničko im je da su i jedni i drugi biznismeni, ako me razumete. Prvi umeju da budu super i da vas zaista povedu u odličan obilazak. Ponekad ne pobegnu već kod prve znamenitosti do koje će vas ispratiti uz obećanje da vas čekaju na parkingu. Drugi su uvek, ali baš uvek – obični biznismeni koji će vas odrati za tu vožnju ni do čega.
“Skoro smo stigli”
Naravno, tu je i staro dobro vozanje u krug da se nabije cifra na taksimetru. Ova praksa polako odlazi u zaborav jer ni turisti više nisu što su nekada bili, pa čim sednu u prevoz otvaraju Google Maps i to nekako teatralno, da cela ulica vidi da su se opametili. Nekada ni vozači nisu sigurni gde se tačno nalazi ono što tražite, pa im vaše praćenje mape može pomoći.
Čuvajte svoje stvari
Dok se vozite, ne držite stvari na izvol’te. Torbe, telefone, kamere, bilo šta što može da se ukrade u hodu – stavite što dalje od ulaza u tuk-tuk. Lopovi kradu sa motora, dok se voze pokraj vas. Poznata šema je otimanje telefona turistima iz ruku – dok snimaju okolinu iz tuk-tuka ili sa skutera. Može se desiti da vam istrgnu telefon i dok šetate pokraj kolovoza. Šanse da nađete lopove i da dobijete svoje stvari nazad su apsolutno nepostojeće. Šanse da ih policija nađe umesto vas takođe su nepostojeće. Pamet u glavu, telefon u džep ili bar na pertlu oko ruke.
Komentari, pitanja, želje i pozdravi su dobrodošli, kako ovde, tako i na Facebook stranici Priče sa istoka ili na Instagram profilu @pricesaistoka na kom ćete dobiti najbrže odgovore!
Hvala na čitanju!
Tekst i fotografije i zaštićeni su autorskim pravom, pripadaju autorima i ne mogu se koristiti bez dozvole. Sve upite o eventualnom preuzimanju pošaljite na danijela@pricesaistoka.com. Hvala na razumevanju!
Šta je manje fer prema Betovenovoj ljubavi za Elizu- to što je povezujemo sa Stivenom Kingom ili što je sinonim za hleb? 🙂
Na turističkim mestima u Japanu postoje rikše koje vozi čovek na bajsu, a videla sam i čoveka koji ih “vozi” patikama, tj vuče rikšu sa turistima, ali nisam sigurna da li oni deru kožu turistima ili samo sebi.
Ili što ga povezujemo sa decom koju su roditelji terali da uče da sviraju klavir? 🙂
Mogu obe varijante da se nađu i u Indiji, obično u turističkim zonama u kojim je zabranjen saobraćaj, ali to je zanemarljiv broj u odnosu na autorikše. Iskreno, ne kapiram turiste kojima je u redu da ih neko tegli na grbači, stvarno ne kapiram.